У овој књизи су, на основу сведочанстава забележених у делима српске документарно-уметничке прозе из друге половине 19. века, разматрани сложени токови и везе између српске културне и музичке историје. До сада неистражени, записи из дневника, мемоара, аутобиографија и путописа из пера српских културних посленика 19. века потврђују да је музика била важан сегмент живота свих слојева српског друштва, у сложеним геополитичким и културноисторијским контекстима у овом периоду. Истражени материјал одсликава динамику и еволуцију облика и видова присуства музике и музичког живота међу Србима у Хабзбуршкој монархији, Кнежевини и Краљевини Србији, као и у српским енклавама у другим националним срединама.

Представљајући статус музике у култури свакодневног живота међу Србима, документарни записи сведоче о месту музике у сфери личног интересовања, афинитета и искустава писаца и њихових савременика. Кроз појединачне тематске слике о музици, у изворима су портретисани музички ствараоци, извођачи и публика, представљен je рад значајних музичких институција, описани су различити облици и поводи за музицирање, коментарисани аспекти музичке интерпретације, анализиране одлике традиција вокалне и инструменталне музичке праксе из различитих регија.

Тумачењем мемоарских написа о присуству музике у различитим друштвеним контекстима, отворене су могућности за сагледавање њених разноврсних улога у сфери приватног и јавног живота међу Србима у 19. веку, али и посебно питање о функцији музике у поетикама књижевног стваралаштва појединачних аутора. Представљена грађа подстиче не само на разматрање присуства музике као теме у књижевности, већ и на проблематизацију питања уплива историје књижевности у музичку историографију.

 

Comments are closed.