Матица српска је у оквиру рада Рукописног одељења објавила књигу Милан Кашанин Привиђења и „Нова” Привиђења коју је приредила проф. др Зорица Хаџић Радовић. Тиме је, након објављивања целокупне преписке Милана Кашанина као и рукописа Дневник (Канада, Америка, Француска), настављено приређивање преосталих необјављених рукописа који чине Личног фонда „Милана Кашанина”.

Привиђења, последњи роман Милана Кашанина, објављен је први пут 1981. године. Наставак романа је, из рукописа, приредио Предраг Вукадиновић и објавио у неколико наставака, у „Савременику” 1982, у бројевима за март, април, мај и јун. Реч је о једанаест завршених поглавља и епилогу. До данас је роман само једном прештампан и то у четвртој књизи пишчевих „Изабраних дела” 2003. године. Нажалост, том приликом нису преузета поглавља из наставка романа која је Вукадиновић објавио после пишчеве смрти. Пред читаоцима су Кашанинова Привиђења, најзад, објављена у целости, удружена не само са допуњеним наставком који је у „Савременику” штампао Предраг Вукадиновић, него и са свим оним концептима и скицама, мање или више разрађеним, а сачуваним у рукопису.

Живот предратне буржоазије ретко је био предмет књижевне обраде у српској књижевности друге половине 20. века. У свом последњем роману, Кашанин пружа слику некадашњег света кроз живот неколико породица, повезаних фамилијарним везама. Пишчев наратив циљано је усмерен на живот српског грађанског друштва у краљевини Југославији у предвечерје Другог светског рата. Сам Кашанин је у ово уметничку прозу, једним делом, пренео властита искуства и познанства, оживео и транспоновао у литературу значајне личности и догађаје стварајући тако упечатљиве и живе књижевне јунаке.

Сви рукописи у вези са овим романом Милана Кашанина чувају се у Рукописном одељењу Матице српске, у оквиру Личног фонда „Милана Кашанина (1895-1981)”, под сигнатуром ЛФ МК III/6.

Књига има 461 страну, и подељена је на целине, назначене називима књига: „Привиђења” (књига прва), „Нова” Привиђења (књига друга), Епилог и поговор приређивача.

Штампање ове књиге омогућили су Министарство културе и информисања и Покрајински секретаријат за образовање и научноистраживачку делатност.

У среду 17. априла у Свечаној сали Матице, која је упркос кишном времену била готово попуњена, ансамбл „Камерна резонанца“ извео је програм под називом „Лепоте вокализа“. Овај пројекат доживео је велико признање у виду награде италијанске Фондације „Ибла“, која је „Лепоте вокализа“ предложила за концерт у Карнеги холу. „Камерну резонанцу“, која ће, када се за то стекну практични услови, отпутовати у САД, да и тамошњу публику одушеви вокализама, чине Весна Аћимовић, сопран, Јулија Бал, клавир, Маја Грујић, клавир, и Богдан Јовановић, виолончело. Програм који је публика у Матици имала прилику да чује веома је несвакидашњи, јер моћ, лепоту и разноликост људског гласа представља вокалним деоницама без текста. Оне, упркос недостатку речи, нипошто нису мање експресивне, нити умањују глумачке могућности којима се сопран Весна Аћимовић вешто користи. О мање познатој форми вокализа, и самом концерту, који је изазвао овације у Свечаној сали, уметничка четворка доставила је стручан опис, који ћемо цитирати у целости:

„Вокализа (вокална композиција без текста), која чини основу концепције програма овог концерта, у поређењу са осталим вокалним жанровима била је ређе заступљена на концертној сцени кроз епохе. Ипак због специфичне комбинације виртуозности и боје коју у овом облику доноси људски глас, бројни познати композитори, попут Равела, Превина, Рахмањинова, Месијаена и других, иза себе су оставили нека изузетно вредна музичка остварења писана делимично или у целини управо као вокализе. Програм ’Лепота вокализа’ конципиран је тако да виртуозност људског гласа буде представљена као равноправни чинилац приликом извођења у камерном ансамблу, ублажавајући разлике између вокално-инструменталног и инструменталног извођења као таквог. На програму су публици познате вокализе великих композитора између 19. и 21. века, овог пута у ауторском аранжману др ум. Јулије Бал, (чија је докторска теза на ФМУ у Београду била уско везана за област клавирских транскрипција), у комбинацији са композицијама три домаћа аутора (уједно и колега на АУНС) – минијатурама из циклуса ’Отисци прошлости’ (инструктивне вежбе за солфеђо адаптиране за уметничко презентовање) и композицијом ’Мементо’ композиторке Ливије Јовчић, затим композицијом Јулије Бал под називом ’Хроматски танго’, као и вокализом коју је иза себе оставио наш недавно преминули колега композитор Светозар Саша Ковачевић.“

Публику Матице српске, сем уметника „Камерне резонанце“, почастила је својим присуством и поменута композиторка Ливија Јовчић, а оригинално дело Јулије Бал, (која је савесно испунила и улогу предавача између композиција), „Хроматски танго“, посетиоци су тражили на бис. Спектакуларном репризом овог дела завршио се концерт „Лепоте вокализа“, а сарадња „Камерне резонанце“ и Матице српске тек је започела.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик Матице српске објављена је књига др Раде Стијовић „Недоумице у српском језику: норма и пракса“. У овој књизи др Рада Стијовић, која се дуго и успешно бави нормативном лингвистиком, наставља своја нормативистичка интересовања и разматра велики број грешака, али и исправно употребљених облика и конструкција који се јављају у савременом јавном језику.

Језичка питања која се обрађују актуелна су, огрешења о норму су потврђена у пракси, односно ауторка коментарише питања која је добила од својих читалаца. Ауторкини савети су лингвистички утемељени, по потреби засновани и на претрази корпуса српског језика, дати одмерено и са одличним познавањем научне литературе. Сам језик и стил којим је књига написана узорни су, тако да је текст и самим собом упутство читаоцу како се треба изражавати.

Компетентност ауторке у домену дијалектологије оверена је и Наградом „Павле Ивић“. О месту аутора међу специјалистима за савремени језик и језичку норму говори Повеља Матице српске за неговање језичке културе, а рукопис доноси више одличних мини-часова из домена историје српског народног и књижевног језика. На такав суд обавезује садржај текстова типа: „У Дечану или Дечанима“, „Ивањдан или Јовањдан“, „Шта језик говори о историји Косова и Метохије“, „Христос васкрсе или Христос воскресе“.

Уредник издања је проф. др Исидора Бјелаковић, а рецензенти су академик Слободан Реметић и проф. др Душка Кликовац. Штампање ове књиге омогућило је Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије.

У оквиру Одељења за књижевност и језик и Рукописног одељења Матице српске објављен је зборник радова „Ђорђе Натошевић у свом и нашем времену“. Уредници зборника су Исидора Бјелаковић и Зорица Хаџић Радовић. Аутори радова у зборнику су Душан Иванић, Јован Делић, Гордана Ђилас, Зорица Хаџић Радовић, Татјана Јовићевић, Ненад Нинковић, Горан Васин, Зорослав Спевак, Лана Томчић, Александра Илић Рајковић, Светлана Лазић, Милена Зорић Латовљев, Александар Милановић, Исидора Бјелаковић и Иван Негришорац. Аутори су сагледали стваралаштво и живот Ђорђа Натошевића из најразличитијих аспеката – његов педагошки рад, историјски контекст у којем је стасавао и радио, његово дело са историјско-књижевне перспективе, али и из домена језика којим се служио. Рецензенти публикације су Радослав Ераковић и Милица Ћуковић. Штампање ове књиге омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.