рођен је 1971. Јарку код Сремске Митровице. Студије историје започео је 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду, где је дипломирао 1995. Магистрирао је на тему Политичка биографија Јована Жујовића (2002). Докторску дисертацију Европски утицаји на нововековну српску историографију, од средине 18. до средине 19. века одбранио је на Филозофском факултету у Новом Саду 2010.

Универзитетску каријеру започео је 2001. избором у звање асистента на Одсеку за историју на предмету Општа историја Новог века, где је и данас у звању доцента.

Сарађивао је као стални хонорарни сарадник у Матици српској на пројектима Српски биографски речник и Српска енциклопедија од 1995, а данас је члан Уређивачког одбора Српског биографског речника. Члан је Управног одбора Матице српске од 2008. За генералног секретара Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Стручно се усавршавао као стипендиста Руске академије наука, Гете института и Георг Екерт института: Кавала, Грчка (1994); Минхен, Немачка (2001); Брауншвајг, Немачка (2006. и 2007); Москва, Русија (2006, 2007. и 2012); Братислава, Словачка (2011), где је обављао и стручна истраживања.

Објавио је 2 монографије самостално и 3 као коаутор, 2 школска уџбеника, више од 30 стручних радова (чланака, расправа, прилога) и написао преко 100 одредница у лексикографским издањима (Српски биографски речник, Српска енциклопедија, Енциклопедија српског народа). Главни је уредник научног историјског часописа Споменица Историјског архива Срем од 2002.

Публиковао је монографије: Српски интелектуалац у политици, политичка биографија Јована Жујовића (2004), Вук Маринковић, Биографија и научни рад утемељивача физике као модерне науке у Србији (2007); Владе Србије 1805–2005, коаутори Р. Љушић и Љ. Димић (2005), Сремска Митровица, Град вреднији од царске кћери, коаутори Н. Лемајић, В. Гавриловић, Б. Шимуновић Бешлин (2008); Живот и дело српских научника (2008).

Са Момчилом Павловићем коаутор је уџбеника: Историја за 8 разред основне школе (2011. и 2012) и Историја за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред гимназије општег и друштвено-језичког смера (2010).

Чланке и и расправе објављује у домаћим и страним научним часописима и зборницима радова са научних скупова: О српским студентима у Цириху 70-их година XIX века, према сећањима једнога од њих (2000); Спољна политика владе самосталних радикала 1905. године (2001); Политичка делатност Јована Жујовића за време ослободилачких ратова 1912–1918. (2002); Васа Муачевић (1851–1928), О Даљском Властелинству (2003); Первая мировая война с точки зрения типичного серпского интеллигента. По дневнику Президента Сербской Королевской Академии (2004); Политички живот Срба у Срему у првој половини XIX века (2007); Јован Жујовић и Први балкански рат, карактеристично сведочанство представника српске научне елите (2007); Влияние русской культуры на творчество Йована Раича, основателя сербской научной историографии, Российско-сербские связи в области науки и образования XIX – первая  половина  XX в. (2009).

Учествовао на преко 20 научних скупова и конференција у Србији и иностранству: Срби у источној Хрватској, културни и друштвени доприноси српске националне заједнице, Осијек 2002; Первая мировая война в литературе и культуре западных и юужных славян, Москва, 2003; Российско-сербские связи в области науки и образования XIX – первая  половина XX в., Петроград 2008; Стваралаштво Милутина Миланковића, Даљ 2008; Српско-руски односи од почетка 18. до краја 20. века, Београд 2010; Z dejín slovensko-srbských vzt`ahov (Из историје словачко-српских веза) Братислава 2011; Сава Текелија и Арађани, Арад, 2011.

редовни професор Универзитета у Новом Саду, рођен је 26. марта 1943. у Дервенти (БиХ). Редовне студије музичке теорије (1964–1968) завршио је на Музичкој академији у Београду у класи композитора Милутина Раденковића одбраном дипломског рада Симфонија у д-молу С. Франка, оцењеног највишом оценом. Специјалистичке студије на Теоретско-композиторском факултету Државног конзерваторијума „П. И. Чајковски” у Москви завршио је 1975. године, а магистарске студије аналитичке хармоније (1976–1979) на Факултету музичке уметности у Београду у класи Милутина Раденковића. За успешно одбрањени магистарски рад Хармонски језик у опери „Коштана” П. Коњовића и његова улога у профилирању ликова и ситуација драмске радње добио је Октобарску награду Града Београда 1979. Усавршавао се у Институту „Карл Орф” у Салцбургу, Гете институту и Академији уметности у Берлину. Говори руски, служи се немачким, енглеским и италијанским језиком.

По завршетку редовних студија радио је у Међурепубличкој заједници за културне делатности са седиштем у Пљевљима, као програмски помоћник секретара Заједнице, професор и директор Музичке школе (1969–1976). У звање асистента Универзитета у Новом Саду изабран је крајем 1976. године. У Нови Сад је прешао почетком 1977. и на Академији уметности радио пуне 33 године (1977–2010). У том периоду прошао је сва наставничка звања (1980 – доцент, 1986 – ванредни професор, 1996 – редовни професор). Уз редовне наставне обавезе на предмету Тонски слог, обављао је више од четврт века и руководеће послове: шеф Одсека музичке уметности (1980–1984), продекан за финансије Академије уметности (1984–1986), декан Академије уметности (девет двогодишњих мандата 1986–2004), председник Савета Академије уметности (2007–2010). У истом периоду активно је учествовао и у раду органа управљања и стручних органа Универзитета у Новом Саду (заменик председника Скупштине Универзитета, члан Већа за развој и међународну сарадњу, дугогодишњи члан Наставно-научног већа и Сената). Био је члан Просветног савета Војводине и председник Савета Српског народног позоришта.

Дугододишњи је члан Одбора Одељења за сценске уметности и музику Матице Српске (од оснивања Одељења), члан Уредништва и научни секретар Српске енциклопедије. За потпредседника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Аутор је композиција различитог жанра писаних за соло инструменте (Цвеће цафнало и Рондо варијације, за флауту соло; Квартоманија и Интродукција и балкански квазио танго, за кларинет соло; Три минијатуре /Пан, Нимфа, Тритон/, за обоу соло; Три хроматске етиде /Несташни тритонуси, Плес залеђених кварти, Највише два минута за бис/ за клавир соло; Посветни диптих /Пролог, Дијалози/, за виолончело соло) и камерне ансамбле (Игра и песма, за кларинет и клавир; Разигране секунде, за трио флаута; Пет комада, за дувачки квинтет), те хорске (Dies irae, за мешовити хор и виолончело; Три минијатуре /Пасторала, Старински плес, Звездани пејсаж/, за мешовити хор и обоу; Оче наш, Свјати Боже, Пјесењ третјаја, Достојно јест, Богородице дјево, Ave Maria, O Magnum Mysterium, Три хора на стихове Милана Трипковића /Водокршће, Зорило, Сеобе душе/, за мешовити хор a cappella), концертантне (Musica Concertante, за кларинет и гудачки оркестар) и оркестарске музике (Посветни дијалог BACH/DSCH, за гудачки оркестар).

Члан је редакције међународног часописа Нови Звук/New Sound од његовог покретања (1993), Добитник је Повеље са златном плакетом – највишег признања Универзитета у Новом Саду за изузетан допринос и остварене резултате у раду и развоју Универзитета у Новом Саду (1991) и Искре културе, највишег признања за развој и афирмацију стваралаштва Културно-просветне заједнице Војводине (2004).

рођен је 1. новембра 1940. године у Великом Средишту код Вршца. Читав радни век, од звања асистента до научног саветника, као руководилац више научних пројеката и директор пуне три деценије, провео је у Институту за књижевност и уметност у Београду.

Од 1987. до 2005. руководио је научноистраживачким пројектом Историја српске књижевне периодике. Као уредник Едиције „Студије и расправе” уредио је 40 књига. У сарадњи са Матицом српском покренуо је, и у Институту до данас уређује, научне едиције „Библиотека усмене књижевности” и „Историја српске књижевне периодике” Објавио је 8 монографија, приредио 13 научних зборника, 4 критичка издања и 9 научних издања писаца и научника са пратећим студијама, те 6 антологија.

Био је члан редакција научних часописа: Књижевност и језик (1976–1980), Летопис Матице српске (1983–1987), Ковчежић (у више наврата). Од 2003. је главни је и одговорни уредник часописа Књижевне историје, а покретач је и главни и одговорни уредник Српског народног илустрованог календара Даница и Даница за младе.

Вишегодишњи је члан Управног одбора Матице српске. За потпредседника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Био је члан Управног одбора Андрићеве задужбине и Задужбине „Доситеј Обрадовић”. Био је председник Управног одбора (1996–2008), а потом и председник Скупштине Вукове задужбине од 2008.

У области стручног и научног рада објавио је књиге: Од сна до запада: лирске песме Банатске војне границе из збирке Владана Арсенијевића (1967); Српскохрватска граничарска епика (1974); Двори самотворим, тужбалице (1979); Епика устанка (1982); Епске народне песме у „Летопису Матице српске” (1983); Народне песме у „Вили” (1985); Поновнице, типови односа усмене и писане књижевности (1989); Летопис српског народа, три века алманаха и календара (1997); Историја као предање (1999); О српској прози (2000); Језик српског песништва (2003); Народне песме у српској периодици до 1864, са М. Радевићем (2007); Народне песме у „Српско-далматинском магазину”, са М. Радевићем (2010).

Од 1964. објављује песме, приповетке и романе. Објавио је књиге песама: Кроз прстен јабуку (1964), Кирвај (1979); романе: Трећи коњ (1979), Глува лађа (1987), Луди песак (1992); Иду Немци (1994. и 2003); Das stumme Schiff, прев. на немачки (1994), Пљускофон, са Милицом Матицки (1995); Немири меде Желимира (2006); Предности гипса (2008); Делта (2011) и приповетке: Свакодневно хватање веверице (1998); Уз музику коју волите (2000); Вучјак Аделе Аргени (2004); Десети за молитву (2006); Сеновите приче (2008).

Приредио је књиге: Чардак ни на небу ни на земљи: народна прозна казивања (1978); Никола Беговић, Живот Срба граничара (1986); Бачванске песме (1987); Филип Вишњић, Кад се шћаше по земљи Србији (1991. и 1994); Јован Стерија Поповић, Даворје (1993); Стојан Новаковић, Косово, српске народне песме о боју на Косову (1995); Павле Поповић, Милован Видаковић (2000); Вук Стеф. Караџић, Неготинска крајина, са В. Ђуричићем (2001); Јован Стерија Поповић, Даворје, II књига (2002); Светосавска читанка (2003); Златна јабука и 99 пауница: aнтологија српских народних приповедака (2003); Народне умотворине у „Летопису Матице српске” (2003); Антологија српске народне лирике (2003); Читанка Првог српског устанка (2004); Вук Стеф. Караџић, Даница, забавник за 1826 (2005); Вук Караџић, Даница, забавник за 1827–1829, 1834, II–V (2007); Доситеј Обрадовић, Басне (2007); Јанко М. Веселиновић, Севдалинке: бисер-песме за певање (2008); Актуелност Вукових порука. Зборник радова (2009); Доситеј Обрадовић, Изабране басне (2009).

Уредник је издања: Из књижевности: поетика, критика, историја. Зборник радова у част академика П. Палавестре (1997); Књижевна топографија Панчева (2001); Зборник у почаст академику Мирославу Пантићу (2003); Књижевност на језицима мањина у Подунављу, са В. Матовић и С. Пековић (2004); Свој и туђ: слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима (2006); Срем кроз векове (2007); Признање професору Слободану Ж. Марковићу. Зборник радова (2007); Банат кроз векове, са В. Јовићем (2010); Творци српског књижевног језика, са В. Матовић (2011); Јован Мушкатировић, Причте илити по простому пословице тјемже сентенције илити рјеченија (2011). Објавио је и Библиографију српских алманаха и календара (1986).

рођен је у Кикинди 17. октобра 1960. Основну школу похађао је у Зрењанину и Новом Саду, а средњу економску школу завршио је у Новом Саду. Студије историје на Филозофском факултету у Новом Саду окончао је 1985. Радио је као хонорарни сарадник Матице српске на пројектима Претплатници на српску књигу 18. и 19. века и Српски биографски речник (1986–1988). Истовремено се ангажовао на пројекту САНУ Српски либерализам у 19. веку. Од 1988. запослен је на Институту (доцније Одсеку) за историју Филозофског факултета у Новом Саду. Постдипломске студије на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду завршио је 1996. одбранивши магистарски рад Немачка штампа у Војводини 1933–1941. године. Докторирао је 2003. тезом Европски утицаји на српски либерализам од 1848. до 80-их година 19. века.

Као предавач и истраживач бавио се различитим проблемима модерне српске и европске историје. Током универзитетске каријере био је укључен у наставу на предметима Методологија историјске науке, Увод у историјске студије, Општа историја новог века, да би 2003. као доцент почео да предаје Историју Европе у раном модерном добу (1453–1789). Осим на Филозофском, био је ангажован као наставник и на Природно-математичком и Економском факултету, као и у Центру за европске студије Универзитета у Новом Саду. Председник је Савета Филозофског факултета.

Учествовао је у бројним домаћим и једном међународном научном пројекту, као и на више научних скупова и конференција у земљи и иностранству (Немачка, Италија, Белгија, Турска, Шпанија, Чешка, Румунија и, Мађарска). Истраживао је одређене теме из историје Немаца на подручју данашње Војводине од 18. века до 1945, као и из српске историје 19. и 20. века. Ангажован је на пољу лексикографије и архивистике: од 1996. уредник је епохе 1918–1945. у Српском биографском речнику Лексикографског одељења Матице српске. Био је председник Управног одбора Архива града Новог Сада (1996–2000) и управник Рукописног одељења Матице српске (1999–2008). Дужност секретара Лексикографског одељења Матице српске обављао је од 2008. до 2012. За потпредседника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Објављује чланке и прилоге у више часописа, а члан је уредништава часописа Настава и историја (Нови Сад) и Studia Europaea (Клуж, Румунија). Био је (2004–2010) главни уредник часописа Истраживања који издаје Одсек за историју Филозофског факултета у Новом Саду.

Објавио је преко 40 научних радова у монографским и периодичним публикацијама.

Публиковао је монографије: Весник трагедије; немачка штампа у Војводини 1933–1941. године (2001), Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку (2005); Историја банкарства у Војводини, коаутор (2002).
Научне радове објављивао је у домаћим и странима научним часописима и зборницима радова: Срби из Хабсбуршке монархије учесници у босанско-херцеговачком устанку и српско-турским ратовима 1876–1878 (1995); Културно-просветни часописи Немаца у Војводини између два светска рата (1995); Немци у Војводини 1918–1941 (1999); Deutsches Und Serwisches Pressewesen in der Woiwodina 1918–1941 – Grundtendenzen und Entwicklung in ihrem Verhaltnis zu den Ereignissen sowie ihre Federkriege (2000); Сведочанства и слутње. у: Милан Јовановић-Стоимировић, Дневник 1936–1941 (2000); Три историје Румуна на српском језику у: Њагу Ђувара, Кратка историја Румуна за младе (2004); Два историјска романа о Подунавским Швабама (2004); Немци у Банату у: Банат кроз векове (2010); The Baroque Fоrm of „Sweet Orthodoxy”. The Church and Transfromation of Serbian Society After the Great Migration of 1690. in: Kirchen als Integrationsfaktor für die Migranten im Südosten der Habsburgermonarchie im 18. Jahrhundert (2010); What is a Region? Regions in European History, коаутор (2010).

Коаутор је уџбеника: Историја за VIII разред основне школе (2001) и Istoria pentru clasa a VIII-a a şcolii elementare (2005).

Рецензирао је преко двадесет монографија, зборника докумената и каталога изложби.

 рођен је 31. маја 1956. у Трстенику (Србија). Основну школу завршио је у Сиригу 1970, а гимназију у Новом Саду 1974. Филозофски факултет на Групи за југословенске књижевности и српскохрватси језик завршио је у Новом Саду 1979. Темом Неоавангарда и српско песништво (1965–1988) магистрирао је 1991, а 2003. докторирао на Филолошком факултету у Београду радом Лирика Јована Дучића: семантичка анализа. Говори енглески и руски, а служи се немачким, француским, словеначким и македонским језиком.

Био је лектор на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД, 1984–1985), драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1986–1988), асистент на Филозофском факултету у Нишу (1988–1995), асистент, доцент и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду од 1997. до данас.

Био је члан уредништва и главни и одговорни уредник студентског књижевног листа То јест (1976–1979), члан уредништва часописа Писмо (1991–1993), Свети Дунав (1995–1997) и главни и одговорни уредник Рада Матице српске (1995–2004). Књижевне и научне радове објављује у већини наших књижевних часописа, а сарађује и са иностраним (Летопис Матице српске, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Књижевна реч, Поља, Књижевне новине, Књижевност, Дело, Овдје, Градина, Повеља, Quorum…)

Члан сарадник Матице српске од 1983, стални члан сарадник од 1991, секретар Матице српске (1995–2004), члан Управног одбора Матице српске од 2004, Управног одбора Библиотеке и Галерије Матице српске од 1995. године. За председника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Био је члан Управног одбора Вукове задужбине, члан Редакције Лексикона писаца Југославије и сарадник Српског биографског речника. Од 2005. је главни и одговорни уредник Летописа Матице српске, најстаријег живог књижевног часописа. Председник је Уређивачког одбора Српске енциклопедије од 2008 (две књиге првог тома публиковане октобра 2010. и 2011), највећег енциклопедијског подухвата у нашој земљи. Сарађује на пројекту Поетичка истраживања српске књижевности, Института за књижевност и уметност у Београду, којим је руководио проф. др Новица Петковић, а потом проф. др Јован Делић. Ради на пројектима проучавања књижевности који се изводе на Филозофском факултету у Новом Саду.

Био је члан више жирија књижевних награда, попут Змајеве, Нинове, Андрићеве, „Лаза Костић”, „Стефан Митров Љубиша”, „Тодор Манојловић”, „Матијевић”, „Извиискра Његошева” и др.

Пише поезију, прозу, драмске и критичке текстове, бави се проучавањем српске књижевности и културе. Објавио је преко 250 критичких, теоријских и књижевноисторијских текстова у периодици и научним зборницима. Радовима из области пруочавања књижевности учествовао је на преко 50 научних скупова у земљи и иностранству.

Са Славком Гордићем приредио је зборнике радова о поезији Алека Вукадиновића, Јована Христића, Даре Секулић, Србе Митровића, Душка Новаковића, Мирослава Максимовића, Живорада Недељковића, Николе Вујчића, Злате Коцић, Мирослава Цере Михаиловића, као и зборник о књижевном делу Бошка Петровића. Са Светозаром Кољевићем и Јованом Делићем приредио је зборник радова о књижевном делу Александра Тишме. Са Симом Ћирковићем приредио је фототипско издање Историје разних словенских народа Јована Рајића. Приређивач је изабраних песама Јована Дучића (три издања) и романа Корени Добрице Ћосића.

Објавио је књиге песама: Трула јабука (1981, Награда „Горан” за младе песнике); Ракљар. Желудац (1983); Земљопис (1986); Топло, хладно (1990); Абракадабра (1990, Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године); Хоп (1993); Везници (1995, Награда „Ђура Јакшић”); Прилози (2002); Потајник (2007, Змајева награда Матице српске); Светилник (2010, Награде „Раде Драинац”, „Бранко Ћопић” и Жичка хрисовуља). Публиковао је роман Анђели умиру (1998), као и драме: Фреди умире (1987); Куц-куц (1989); Истрага је у току, зар не? (2000); Видиш ли свице на небу? (2006, Награда „Unirex” за драму).

Објавио критичке монографије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике (1996) и Лирска аура Јована Дучића (2009).

Текстови су му превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, румунски, македонски, словеначки, чешки, грчки, албански, кинески.