У среду, 4. марта 2026. године, у Руском дому у Београду представљена је књига Митре Рељић, „Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина”, у издању Матице српске, Архива Косова и Метохије и Дома културе „Грачаница”. Поздравну реч упутио је директор Руског дома Јевгениј Александрович Баранов. О књизи су говорили проф. др Драган Станић, проф. др Софија Милорадовић, проф. др Милош Ковић, као и ауторка. Програм је водила др Александра Новаков.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић је рекао: „Ово што Митра Рељић ради је херојски чин. Она мапира простор у коме су Срби живели у својој духовној и културној колевци. Спасава од заборава та места као сведочанство да су Срби ту постојали, јер се на КиМ суочавамо са народом, идеолошки обликованим, да затире сваки траг српског народа и свега што његово постоји у култури КиМ. То је и разлог актуелног напада на Универзитет Приштина са седиштем измештеним у Косовску Митровицу због чега би све културне установе и држава Србија морали нешто да учине”.

Директор Института за српски језик САНУ проф. др Софија Милорадовић је констатовала: „На српској косовско-метохијској земљи се већ дуги низ година силом и на бешчасне начине уништавају српски животи (мора се, истине ради, рећи – и не само српски), имовина и сакрални објекти, али књига коју представљамо сведочи о још једноме, својеврсноме начину скрнављења, сакаћења и брисања памћења српскога народа. Стога, мукотрпан и са разним и великим ризицима скопчан посао обилажења српских гробаља у нашој јужној покрајини ради обједињавања натписа на њих урезаних, представља труд вредан сваке хвале и дивљења, а објављивање ове књиге је полагање једног дела од изузетне вредности у ризницу српског језичког и културног наслеђа. Можда најбоље појашњење прилика под којима је овај рукопис настајао налази се у следећем запису руског новинара Јевгенија Баранова: ʼВикендом, када на факултету нема наставе, Митра седа на аутобус и одлази преко реке, тамо, на албанску страну. Све ове године она ризикује свој живот обилазећи једно по једно српско гробље и пажљиво преписујући у свеску имена и презимена оних који су ту сахрањени. Митра не сумња да ће српска гробља, раштркана по целом Косову, ускоро нестати, али једно сигурно зна: докле год буде живо сећање на оне који су некада живели на овој земљи, ова ће земља бити српска”.

Редовни професор Филозофског факултета у Београду, историчар проф. др Милош Ковић рекао је да је Митра Рељић својим делом и животом морални узор и образац за многе и да причом о истини, која није дужна да буде весела, настоји да отргне од заборава оне који почивају испод разорених хумки, и додао да је косовска тема, којом се недовољно бавимо, најзначајнија тема у нашој земљи.

Професорка Рељић се прво обратила на руском језику, затим је подсетила да је „поимање гробаља као светих места својствено, разуме се, не само хришћанској него и јудејској, муслиманској и другим традицијама. По данашњем стању гробаља на Косову и Метохији, на којима нису поштеђене ни хумке беба рођених и умрлих у истој години, слабије упућен човек могао би помислити да код Албанаца изостаје страхопоштовање према преминулима. Наравно да то није тако и могли бисмо навести доста примера који показују да Албанци брину о преминулим сродницима. Како је онда могуће да се нико од њих не успротиви незапамћеном вандализму својих сународника, питање је које ће свако од вас вечерас себи поставити. Јасно је да сви нису рушили као што је и јасно да су претварајући српске светиње у пепео многи од њих осећали страх од Божије руке, о чему сведоче и лична казивања. Ипак, остајали су неми према злоделима својих сународника из страха од одмазде и, чешће, из уверења да циљ оправда свако средство, а циљ је затирање српских трагова”. Професорка Рељић је цитирала и владику Николаја „Сва блага, на нама и око нас, не вреде једнога хришћанског гробља, ни најмањег”.

У уметничком делу програма учествовали су Симона Новаков, ученица првог разреда Музичке школе „Исидор Бајић” из Новог Сада која је у пратњи корепетиторке Мирије Лунгу извела композицију „Сон“, од Рахмањинова, као и песму „Расти, расти мој зелени боре”. уз пратњу некадашњег богослова Призренске богословије Андреја Тодоровића. Представљање је пратила презентација о уништеним споменицима на гробљима Косова и Метохије.

Програму су присуствовали Његово преосвештенство епископ моравички Тихон, бројне значајне личности српске културе и науке, као и сарадници Матице српске.

Фотографије су уступљене од стране Руског дома у Београду.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик Матице српске објављенa je колективнa монографије „Од Мораве до Мораве IV: Из историје чешко-српских односа“. Приређивачи издања су проф. др Верица Копривица, проф. др Александра Корда Петровић, проф. др Вацлав Штјепанек и проф. др Ладислав Хладки, а издање је објављено у суиздаваштву Матице српске и Матице моравске.

О издању је водила рачуна научна редакција у саставу: проф. др Верица Копривица, проф. др Александра Корда Петровић, проф. др Драган Станић, проф. др Ладислав Хладки, др Бронислав Хохолач, проф. др Либор Јан, проф. др Јиржи Малирж, доц. др Вацлав Штјепанек, а рецензенти су проф. др Љубодраг Димић, проф. др Иво Поспишил и проф. др Далибор Соколовић.

Ова колективна монографија представља наставак сарадње између Матице српске и Матице моравске, чији односи су, након извесног прекида, почели интензивно да се развијају 1999. године када је Матица моравска обележавала 150. годишњицу свог оснивања и том приликом Брно посетио тадашњи председник Матице српске проф. др Божидар Ковачек. Круну сарадње Матице српске и Матице моравске представља објављивање монографија о историји српско-чешких односа, названих карактеристично „Од Мораве до Мораве“ – од српске реке Мораве до истоимене реке у Моравској. Прва књига изашла је 2005. године у организацији и издању Матице моравске, другу је 2011. припремила Матица српска. Трећу монографију објавила је Матица моравска, а четврти том, најобимнији до сада издала је Матица српска, и, као и обично, садржи поглавља о историјској сарадњи, овога пута посебно у 20. веку, наравно, бележи сарадњу у области књижевности и музике, а не изоставља ни чешко-српске лингвистичке теме.

У четвртом тому ове колективне монографије своје радове су објавили Јана Шкерлова, Томаш Хробак, Вацлав Штјепанек, Павел Крејсингер, Срђан Мићић, Павел Марек, Милан Совиљ, Јонаш Поспихал, Слободан Селинић, Ивана Кочевски, Христина Медић, Александра Корда Петровић, Катарина Митрићевић Штепанек, Снежана Поповић, Хелена Бошкова и Наташа Срдић. На крају публикације налази се корисна литература о овој теми. Технички уредник издања је Вукица Туцаков, а стручни сарадник др Милена Кулић.

Четврти том колективне монографије „Од Мораве до Мораве“ може се прочитати и у електронском издању на сајту Матице српске.

Поводом обележавања великој јубилеја Матице српске, у уторак 3. марта 2026. године, у Свечаној сали Матице српске изведена је премијера монодраме „Марија Трандафил – највећа добротворка Српске Атине“ Јелене Срећков. Пре почетка представе присутне је поздравио председник Матице српске проф. др Драган Станић.

Монодрама је настала на основу драмског текста Љиљане Маџар Стојковић, а кроз глумачку интерпретацију Јелене Срећков публика је имала прилику да се упозна са животом, размишљањима и судбином Марије Трандафил. Костим је осмислила Тијана Станић. Представа доноси драмски и ауторски поглед на живот Марије Трандафил, представљајући њену причу у форми личне исповести и кроз призму догађаја и околности у којима је живела. Премијера је одржана у присуству бројне публике, а ово извођење представе било је један од повода да се подсетимо Марије Трандафил, једне од најзначајнијих добротворки Новог Сада. Матица српска ће и у наредном периоду, кроз различите програме и публикације, наставити да се бави добротворима и задужбинарима Матице српске, настојећи да њихов значај за развој српске културе, просвете и друштва сагледа и научно осветли у ширем историјском контексту.

У Рачи крај Бајине Баште 25. фебруара 2026. године свечано је отворен Музеј ћирилице. У споју класичног и модерног, уз низ интерактивних садржаја (дигиталних временских ленти, ви-ар наочара и слично) стална поставка Музеја прати хронолошку линију у развоју српске ћирилице од почетака словенске писмености до савремених дана указујући на њен историјат, значај и статус који треба да има у савременом друштву. Поједини аутори јесу чланови Управног одбора Матице српске: проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик Матице српске, проф. др Александар Милановић и проф. др Виктор Савић, а Библиотека Матице српске је у великој мери допринела квалитету поставке одобривши да се изложе поједини снимци старе и ретке књиге или рукописне грађе. Отварањем Музеја ћирилице створен је нови простор посвећен проучавању, представљању и очувању српске баштине, са циљем да се посетиоцима приближи богата традиција и културни значај ћирилице.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик Матице српске објављена је књига „Слика Срба и националне судбине у делу Јакова Игњатовића“ др Катарине Вучић. Реч је о обимном и методолошки утемељеном истраживању које даје научни допринос проучавању књижевног дела и мисли Јакова Игњатовића.

Ауторка своје истраживање заснива на контекстуалном и контрастивном приступу, доводећи у непосредну везу Игњатовићев књижевни и политички рад, као и његова фикционална и нефикционална дела. Монографија је композиционо организована у осам целина („Увод“, „Експлицитна поетика Јакова Игњатовића“, „На Доситејевој линији“, „Дела историјске тематике“, „Политички лик“, „Дела са темом из савременог живота“, „Закључак“, „Литература“), у оквиру којих се систематично разматрају питања националног идентитета, историјске свести, односа прошлости и садашњости, као и место српског народа у политичком и културном простору XIX века. Истраживање обухвата романе, приповетке, мемоарску прозу, публицистику, есејистику и књижевну критику, а у средиште анализе постављена је идеја народа и националне судбине као духовна парадигма целокупног Игњатовићевог опуса. Књига тако даје значајан допринос разумевању историзма као једне од кључних културно-историјских одредница српске књижевности XIX века.

Рецензенти публикације су проф. др емеритус Душан Иванић и проф. др Зорица Несторовић, а штампање књиге омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Војводине.