Објављен је двоброј Зборника Матице српске за књижевност на енглеском језику „Literary Links of Matica srpska” (14-15/2024) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” („Poetry and Fiction”) објављени преведени прилози: Драгослава Михаиловића, Братислава Р. Милановића. Давида Албахарија и Драгана Хамовића. Рубрика „Есеји” („Essays”) доноси преведене текстове о индијској култури и везама индијске и српске културе које потписују Александар Петровић, Иван Негришорац и Немања Радуловић. Рубрика „Сведочанства” („Testimonies”) једним делом посвећена је такође везама индијске и српске културе кроз текстове Горане Раичевић и Александре Стевановић, а другим делом књижевној награди „Бескрајни плави круг” и њеном добитнику Владимиру Пишталу кроз текстове лауерата, Младена Шукала и Мине Ђурић. Стална рубрика „Критика” („Book Review”) прати актуелну књижевну продукцију коју би требало представити страним читаоцима, а у овом броју текстове потписују: Јелена Марићевић Балаћ, Душан Иванић, Марија Јефтимијевић Михајловић, Стојан Ђорђић, Стеван Јовићевић и Јелена Младеновић.

Уредништво: Иван Негришорац (главни уредник), Михајло Пантић, Зоран Пауновић и Саша Радојчић (чланови), Светлана Милашиновић (секретар Уредништва).

Преводиоци: Наташа и Персида Бошковић, Иван Филиповић, Татјана Грујић, Љубица Јанков, Вид Кецман, Оливера Кривошић, Светлана Миливојевић-Петровић и Биљана Д. Обрадовић. Лектор и коректор: Rendall A. Major; Технички уредник: Вукица Туцаков; Дизајн корица: Атила Капитањи

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети овде.

У петак 11. јула у оквиру циклуса „Историја Карловачке митрополије: 1708 – 1920.“ одржано је предавање Ивана Негришорца под називом: „Летопис Матице српске (1824 – 1914) о Карловачкој митрополији: чинилац верско-културне самосвести Срба у Хабзбуршкој монархији“.

У свом надахнутом предавању, Иван Негришорац је истакао изузетни допринос Георгија Магарашевића као великог уредника Летописа Матице српске који је имао озбиљну замисао о развоју културе и народа, односно подизања његовог сазнања, а потом политичке свести и самосвести до нивоа европских развијених народа. Магарашевић је имао на уму важност националне елите и он је пописивао све оне слојеве српског народа који припадају том слоју, где је кренуо од свештенства у Карловачкој митрополији, видевши у њима окосницу борбе за српска права у оквиру Хабзбуршке монархије. О свим овим дешавањима Летопис је сведочио веома систематично. Георгије Магарашевић је у свом посвећеном раду поставио један образац, оквир за размишљање, шта је потребно у организационом смислу учинити како би српска заједница у оквиру Карловачке митрополије, много боље функционисала.

Иван Негришорац је, између осталог, говорио и о озбиљној улози Јована Суботића као уредника Летописа, који је говорио о далекој, преднемањићкој прошлости српскога народа и српске културе па до тадашњих дана, где је српску културу сагледавао у њеном континуитету. Негришорац је том приликом истакао, да се идеја српске нације временом одвојила од идеје српског народа који је много старији од нације, а где је западна историографија наметнула образац мишљења где се само требају гледати процеси од 18. века у време конституисања нација, а не на оно средњовековно наслеђе из кога се конституисао дух народа.

У овом смислу, Иван Негришорац је у свом закључку, говорећи о савременом тренутку, рекао да ми не знамо шта ће бити са националним државама, али да је неопходно да се у оквиру научних и културних центара формира мишљење, како се национални интерес и опстанак српског народа може обезбедити чак и упркос чињеници да се може десити да изгубимо националну државу, или да та национална држава постане колаборантска у односу на рецимо, светске токове капитала. При чему онда таква држава неће бринути о оним истинским интересима ни народа ни државе. У овом контексту, развој демократије у једном друштву је нешто што је неопходно и пожељно, али нас историја учи да демократија функционише само тамо где постоји уређена национална ситуација. Односно, где постоји дух народа, где неће доћи до унутрашњих сукоба из чисто материјалних интереса и где логика капитала неће креативну памет једног народа сасвим савладати. Демократија која нарушава идентитет светости једне заједнице није формула која може да доведе до успеха, већ ће само довести до нарушавања кохезивних принципа на којима би свако друштво требало да почива. Том приликом је подвукао да се, такве демократије треба чувати као велике друштвене опасности, закључивши, да се демократија треба ускладити са постојањем Светог духа и са постојањем негованог духа народа, где ће тек у том случају један народ имати могућности да напредује.

Циклус предавања „Историја Карловачке митрополије: 1708 – 1920.“ финансијски је подржан од Владе АП Војводине и Града Новог Сада.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.

Из штампе је изашао „Зборник Матице српске за књижевност и језик“ бр. 73–1 за 2025. годину. „Зборник Матице српске за књижевност и језик“ најстарији је Матичин зборник, основан 1953. године. Његов оснивач и први главни уредник био је тадашњи председник Матице Младен Лесковац. Прва свеска закључена је 1. септембра 1953, а објављена 1954. године. Лесковац је тада написао: „Задатак Зборника Матице српске за књижевност и језик јасан је; на страницама овог часописа проучаваће се српска књижевност и српски језик, тј. штампаће се мање монографије и расправе, чланци, ситнији прилози, архивска грађа и библиографије, као што ће се приказивати важнији радови и оцењивати новија дела из ове области.”

У овој свесци своје радове објавили су: др Милан Јањић, др Оливера Марковић, др Радослав Ераковић, др Драган Проле, мср Радослав Докмановић, др Маја Медан Орсић, др Јован Делић, мср Милица Кандић, др Биљана Бабић, др Зоран Скробановић, др Мирјана Павловић, мср Магда Миликић, др Светлана Томин, др Томислав Јовановић, др Славица Гароња Радованац, др Ана Мацановић, др Часлав Николић, др Драгана Вукићевић, др Исидора Бјелаковић, Татјана Јовичић, др Марина Младеновић Митровић, др Александар Пејчић, мср Дејан Милорадов, мср Милена Кулић.

Главни и одговорни уредник овог броја је проф. др Горана Раичевић, дописни члан САНУ.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка.