У организацији Епархије бачке и Косовскометохијског одбора Матице српске у свечаној сали Матице српске, 12. септембра 2025. године представљена је књига „Косовометохијски гласови”, Оливере Радић. О књизи су говорили: протојереј Жељко Латиновић, старешина Успенског храма, др Александра Новаков, рецензент књиге, др Дејана Оцић, уредница издања и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су: Симона Новаков и Александар Мажић, ученик првог разреда средње музичке школе „Исидор Бајић”.
Књигу „Косовометохијски гласови” у издању Завода за уџбенике, чине две целине. Први део књиге Оливере Радић „Догађаји, страдања, сведочења“ представља потресно казивање о страдању српског народа у Метохији – о појединачним и масовним уморствима, мучењима, прогонима и понижењима које су злочинци чинили на очиглед тзв. међународних војних и цивилних снага. Други део књиге назван је „Разговори“ и садржи 55 интервјуа са људима различитих професионалних усмерења и образовних профила обједињених бригом за српски народ и његове светиње на Косову и Метохији. То што међу интервјуисаним личностима највећи простор припада црквеним великодостојницима, монасима и свештеним лицима ваља објаснити чињеницом да се живот метохијских Срба, таман као у османско доба, углавном одвија под окриљем Српске православне цркве. С пажњом се читају Оливерини интервјуи са научницима и уметницима, познатим српским музичарима, редитељима, прозним писцима и песницима, хуманитарним радницима и спортистима.
Уредница издања др Дејана Оцић је констатовала: „Нас Србе, од свих мука и зала, непрестано сналази и суочавање са злослутним заборавом. Оливера Радић једна је од оних која се тој претњи одлучно супротставила. У том немилом сусрету, одлучила је да употреби сва средства којима располаже: свест о свом пореклу и о ономе што потомцима оставља, дубоко саосећање са пострадалима, око помног посматрача, новинарско перо којим је записала све чему је, посредно или непосредно, сведочила, али и подршку своје породице, сумештана и сународника… Задовољство ми је и част, што смо се на том њеном, а заједничком, путу, макар за тренутак ухватиле под руку, заједнички пуштајући сузе над плачем свог народа. Да, много ћете плакати читајући ову књигу… али сазнаћете одакле сте – дакле, и куда идете…”