2.2.2015-6У издању Косовскометохијског одбора Матице српске објављена је књига „Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији“. Рецензенти књиге су: проф. др Јелица Стојановић и проф др Бранислава Дипларић. У склопу књиге објављен је и резиме на руском (преводилац Верица Шево) и енглеском језику (Љиљана Тубић). Коректору и састављање регистра појмова урадио је Бранислав Карановић. Штампање ове књиге финансирао је Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.

Зачеци угрожавања идентитета и интегритета српског језика на простору данашњег Косова и Метохије сежу у период османске управе са којом је у средишњу област српске средњовековне државе дошло до масовног продора Албанаца. Запоседајући српски простор, многи Албанци су пристизали као хришћани те су, како би стекли повлашћен положај у односу на хришћанску рају, прибегли стварном или привидном прихватању ислама. Привидно прихватање нове вере значило је јавно испољавање муслиманског верског идентитета и тајно практиковање хришћанства. Криптохришћанство, посебно међу Албанцима, већ од 17. века представљало је масовну појаву на Косову и Метохији. Најчешће интересом мотивисана верска конверзија Албанаца у време османске управе, за разлику од Срба, на дужи рок није водила и потирању њиховог етничког идентитета, напротив, етничка припадност, упркос покушајима верских вођа у време младотурског устанка да очувају исламско-османски идентитет Албанаца, неретко је бивала кључни фактор њихове хомогенизације у остваривању општих циљева, посебно елиминације српског становништва. У вези са несугласицама аутора око идентитетског – националног или верског приоритета Албанаца, сагледавши пут од отоманизма, преко кемализма до неоосманизма савремене Турске, дошли смо до закључка да је албански екстремизам, слéдећи у основи праксу својих свагдашњих заштитника, направио круг од верског екстремизма исламске провинијенције (у османском периоду) ка националном екстремизму пробуђеном, потом скоро век и по практикованом, у периоду националне консолидације и промовисања албанског језика до поновног препорода, данас веома уочљивог, верског екстремизма. Тај екстремизам усмерен је не само на поништавање етничког (словенског) бића на Косову и Метохији већ и на трагове осталих иноверних (хришћана), укључујући и Албанце, о чему, између осталог, сведоче повремени атаци и на њихове надгробне споменике.

Успостављањем западног протектората на Косову и Метохији 1999. године, албански екстремисти не само да су стекли прилику него и обилату подршку протектора да дуготрајни процес десрбизације косовскометохијског простора приведу крају. Ако је криптохришћанство у доброј мери обележило османску владавину на Косову и Метохији, криптоглосија (скривање језичког идентитета) којој је прибегло српско становништво у циљу очувања голог живота је оно што ће обележити прве године западног протектората, будући да је српски језик постао основно средство идентификације „другог“ и довољан разлог за његово усмрћење. О положају Срба по доласку међународних управитеља говори и податак да су из енглеског, као једног од трију језика службене администрације, многи од њих убрзано савладавали првенствено лексику која се тицала пљачке, убистава, провала, протеривања, страха (robbery, burglаry, afraid, protection, help, murder и сл.). Латинизам пак escort Србе ће подсећати на време највећих понижења. У низу других, једна од најтежих последица криптоглосије огледа се у лингвистичкој несигурности једног дела косовскометохијских корисника српског језика. Вековно насиље над српским народом и српским језиком под османском влашћу које је настављено у време комунистичког режима и кулминирало поткрај прошлог века, у значајној мери се одразило и на комуникативно понашање српског становништва на Косову и Метохији те ставове према свом и туђем језику, укључујући ставове најмлађе популације.

Слéдећи лицемерну језичку и сваку другу политику декларативног утврђивања једнакости народа и њихових језика, челници међународне управе на Косову и Метохији су и српском језику доделили статус службеног, да би се потом, у немогућности да заобиђу његово формално официјелно присуство, према њему односили с крајњим омаловажавањем већ самим тим што су послове преводилаца, новинара и редактора у „информативним“ средствима КФОР-а и УНМИК-а на српском језику, састављача или преводилаца најразличитијих докумената препуштали или Албанцима или неписменим Србима. У следу превасходно политички мотивисаног насиља над српским језиком, ови су се бавили „корекцијом“ његове творбене норме, извргавали руглу ортографију и правопис, а језичким еуфемизацијама сваке врсте додатно загађивали српски језик скоро у свакој писаној и изговореној речи. При свеобухватном атаку на идентитет и интегритет српског језика не само да је свесно занемариван минимум етичког и естетског приступа језику, него су, неретко, намерним погрешним превођењем судских и других законских аката његови корисници аутоматски довођени у неравноправан положај.

У контексту збивања поткрај двадесетог века, албанским политичким представницима није промакла идеја да, поред физичке елиминације људства, српског језика и његових репрезентативних дијалеката, уништавања духовне баштине, као и свих осталих добара која би их подсећала на српско присуство, прибегну преименовању преосталих Срба а у циљу њиховог лакшег одрођавања и издвајања из целине српског корпуса, у чему су имали недвосмислену подршку представника протекторске администрације. Тако су Србе стали подводити под име Косовари, назив који се у политичком дискурсу Албанаца са Косова и Метохије појавио отприлике кад и мисао о стварању оделите државе коју би, по узору на већину других а за потребе западних промотера ове идеје, насељавао, макар и измишљен, истоимени народ. О озбиљности овог наума говори податак да су чиновници КФОР-а и УНМИК-а у своје извештаје уносили језичке бесмислице попут српски Косовар, Косовари српскога језика и сл. Језичка пракса на терену била је тек додатна потврда стратегије западних центара моћи која се већ увелико огледала у корекцији назива српске покрајине и њених становника у лексикографској и другој литератури на француском те енглеском језику. Покушај афирмисања „косоварства“, нарочито од стране појединих америчких чиновника у Приштини, умногоме је подсећало на интервенцију и залагање западних „поспремача“ Балкана код промовисања „бошњаштва“, најпре у време Калајеве Босне а потом и деведесетих година прошлог века. Наизглед деривацијска омашка (суфикс -ар у српском језику првенствено служи за творбу nomina agentis), поодавно припремљени етник Косовар у суморној свакодневици српске популације на Косову и Метохији звучи прилично онеспокојавајуће, тим пре што се, у следу његове медијске промоције, може чути и у говору немалог броја Срба.

О стању и положају српског језика на Косову и Метохији почетком овог века сведоче и резултати истраживања вербалних асоцијација на израз српски језик међу српским студентима и средњошколцима који живе на Косову и Метохији, а међу којима се срећу и реакције попут патња и искреност, је угрожен, забрана, живим без личне безбедности, црно, црна земља, нешто што је забрањено, наш крст и сл.
У оквиру уништавања писаног језичког наслеђа (црквених, манастирских, градских, приватних и др. библиотека, старих рукописа и епиграфских споменика, надгробних и других натписа итд.), посебан губитак представљају уништене породичне архиве. На основу мањег дела само једне, случајно сачуване, породичне архиве обрађене и предочене у овој књизи, могуће је замислити колико се вредне писане грађе – тапија, крштеница, писама, старих књига и забележака давних читалаца на маргинама њихових листова могло наћи у породичним архивама старих Приштинаца, Призренаца, Пећанаца, Ђаковчана, Гњиланаца …) које су албански узурпатори српских домова месецима 1999. године приколицама извозили на сметлиште.

Поништавање српског идентитета косовскометохијског простора у протекле две деценије вршено је не само затирањем манастирских комплекса, српских гробаља и других показатеља њиховог вековног постојања на тлу Косова и Метохије, него и изменом топонима, ходонима и виконима (назива градских и сеоских улица и тргова) и другим политичким манипулацијама са језиком. Редуковање пак броја корисника српског језика, осим прогоном и убиствима, вршено је његовим уситњавањем и преименовањем српског језика у тзв. босански у срединама са, традиционално екавском, староседелачком муслиманском популацијом, као и увођење тзв. црногорског језика након што се свега 19 Косоваца и Метохијаца изјаснило да припада црногорској нацији. У следу свеколиког разбијања и маргинализовања српског језика, он је од статуса надетничког какав је, упркос свим притисцима, имао до 1999. године, сведен на етнички, а многи му, укључујући и најпозваније да га заштите, супротно Уставу Републике Србије, приписују и статус мањинског самим тим што Србе на Косову и Метохији већ виде као мањину.

Утицај постмодерних кретања и глобализацијских процеса на идентитетско и аксиолошко преусмеравање српског друштва у целини, које се рефлектује и на плану српског језика, посебно негативно се одражава на његово стање и перспективу на Косову и Метохији. То потврђује и „језички пејзаж” северног дела Косовске Митровице, једине урбане средине у покрајини где је српски језик опстао. Доминантна латиница на улицама северног дела града, уз мноштво антропонима, топонима, варваризама и егзотизама иностраног порекла, сведочи о номинацијској стихији која на стешњеном простору северног дела Косовске Митровице нуди слику српског језика као садржајне, комуникацијске и естетске аномалије, пре неголи окоснице националног идентитета.

Свим наведеним проблемима, међу другим факторима, погодује изостанак адекватне језичке политике и језичког планирања, као и чињеница да се на дневном реду досадашњих и текућих преговора у циљу „нормализације односа“ између државе Србије и дела њене територије, ниједанпут није издвојено нашло једно од најважнијих питања – питање очувања идентитета косовскометохијских Срба, Горанаца и других који се служе српским језиком те очувања идентитета и интегритета српског језика на Косову и Метохији.

Коментариши