Из штампе су изашли „Гласник Матице српске” бр. 60/2023. и бр. 61/2024. „Гласник” је покренут 1946. године, на иницијативу тадашњег секретара Матице српске Живана Милисавца, који је изабран и за првог уредника гласила.

Концепција тадашњег „Гласника” базирала се на саопштавању годишњих извештаја Матице српске, Библиотеке Матице српске и Галерије Матице српске као и пружању информација о новим издањима Матице српске и о приређеним књижевним вечерима. Нова серија „Гласника Матице српске” је покренута шездесетак година касније. Гласило је покренуто ради редовнијег и потпунијег информисања сарадника Матице српске и шире јавности о активностима најстарије књижевне, научне и културне институције српског народа. У„Гласнику” су се објављивале кратке информације о свакодневном раду часника, научних сарадника и чланова Стручне службе Матице српске, Библиотеке Матице српске, Галерије Матице српске и Издавачког центра Матице српске. Гласило је садржало ретроспективу догађаја из претходног месеца и најаву догађаја за наредни месец. Повремено су се објављивали тематски прилози који садрже опширније текстове о значајнијим активностима и знаменитим личностима.

За разлику од гласила из претходних серијала, нови „Гласник” је изашао у виду годишњака за 2023. и 2024. годину а потом ће излазити три пута годишње, у обиму од два до четири штампарска табака, величине А4. Текстови који се односе на делатност и програмске активности Матице српске се штампају двостубачно, са фотографијама и другим графичким прилозима у пуном колору и на квалитетној хартији. На полеђни „Гласника” објављени су подаци о најновијим издањима Матице српске. Као и до сада, објављени бројеви доступни су и у електронској форми, на Интернет страници Матице српске: www.maticasrpska.org.rs

Концепција часописа, информације и прилози су резултат рада уредништва које чини главни и одговорни уредник др Милан Мицић, генерални секретар и чланови: др Јелена Веселинов, мср Александра Јовановић и др Светлана Милашиновић. Технички уредник је Вукица Туцаков. Лектор и коректор је Александра Николић. За фотографије су задужени Бранислав Лучић и Милан Шиђански, а за прелом текста Владимир Ватић.

Из штампе је изашао „Зборник Матице српске за класичне студије“ бр. 26 за 2024. годину. У рубрици „Студије и чланци“ своје радове објавили су Ли Фратантуоно, Немања Вујчић, Снежана Ферјанчић, Жељка Шајин, а у рубрици „Рецепција и наслеђе“ писали су Мирјана Глигоријевић Максимовић, Зоја Бојић и Ane Ferri. За „Полемику“ писао је Срђан Дамњановић, за „Хронику“ Бојана Крсмановић, а за „Критике и приказе“ Растко Васић и Немања Вујчић. Часопис уређује међународна редакција састављена од најистакнутијих научника код нас и у свету. Главни и одговорни уредник је проф. др Ксенија Марицки Гађански.

Зборник је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка. Штампање овог зборника омогућило је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик објављен је зборник радова „Душан Радовић за велике, а мало и за мале“ (тематски зборник), као резултат истоименог научног скупа одржаног у Матици српској 9. децембра 2022. године, поводом стогодишњице Радовићевог рођења. Зборник је уредила Зорица Хаџић Радовић, а о организацији скупа и зборнику бринуо је Уређивачки одбор у саставу: академик Матија Бећковић, проф. др Драган Станић, проф. др Миливој Ненин, дописни члан САНУ, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, проф. др Зорана Опачић, проф. др Зорица Хаџић Радовић и господин Милош Радовић. Рецензенти публикације су проф. др Милан Алексић и др Александар Пејчић.

Радове у зборнику објавили су Матија Бећковић, Милош Радовић, Иван Негришорац, Славко Гордић, Мирослав Максимовић, Миливој Ненин, Петар Пијановић, Горана Раичевић, Драган Хамовић, Сања Париповић Крчмар, Зорица Хаџић Радовић, Слободан Селинић, Љиљана Пешикан-Љуштановић, Милена Зорић Латовљев, Милош Ковачевић, Милица Ћуковић, Јелена Марићевић Балаћ, Зорана Опачић, Снежана Шаранчић Чутура, Јелена Панић Мараш, Страхиња Полић, Милован Данојлић, Душан Петричић, Јовица Вељовић и Бранислава Милунов.
На самом крају зборника објављене су и речи Душана Радовића: „Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих оних који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само друкчији, а не гори од њих. Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанствима са самим собом. Смислио сам и епитаф за мој случај: Много је више разумео него што је знао“.

Штампање овог зборника омогућили су Министарство науке, технолошког развоја и иновација и Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност.

У оквиру делатности Одељења за књижевност и језик објављена је књига „Исхрана у огледалу обредне праксе Срба у Војводини и румунском Банату: етнолингвистички транскрипти и коментари“. Књигу је приредила др Софија Милорадовић.

Књига је припремљена првенствено са жељом да се изузетно обимна теренска грађа прикупљана у оквиру вишегодишњег пројекта „Култура исхране у Војводини кроз обредну праксу. Лингвистички и етнолошки аспект“, чији је носилац било Одељење за књижевност и језик Матице српске, учини доступном истраживачима из различитих области. Ова књига је трећа публикација која се везује за именовани пројекат, те за тематски усмерена и конципирана систематска теренска истраживања која смо њиме покренули, настављајући тако низ који чине две претходно објављене публикације за које имамо потврде да су у нашој стручној јавности лепо прихваћене, радо коришћене и често цитиране.

У овој књизи налазе се транскрибовани текстови разговора вођених на основу нашег упитника (или појединих његових сегмената) са саговорницима у укупно 29 пунктоваа, од чега 26 у Србији на терену Војводине, и то 12 пунктова у Банату, 6 пунктова у Бачкој и 8 пунктова у Срему, као и у 3 пункта у румунском делу историјске покрајине Банат. Сваки члан пројектног тима био је задужен да припреми транскрипте, по личном одабиру, за своје теренске аудио-записе из пунктова истражених по упитнику у два пројектна циклуса: Елемир, Стапар, Голубинци, Добановци, Прхово (М. Ивановић-Баришић); Параге, Србобран, Ердевик, Ириг (С. Милорадовић); Госпођинци, Каћ, Нови Сланкамен (Љ. Недељков); Башаид, Ђала, Иђош, Мокрин, Санад (Д. Радовановић); Ботош, Тител, Моровић (Д. Радојичић, за транскрибовање је накнадно задужена Б. Марковић); Добрица, Долово, Избиште, Сефкерин, Уљма (Б. Сикимић); Дињаш, Кетфељ (/Кетвељ) (М. Р. Радан Ускату), Рудна (Б. Марковић). Пункт Визић је представљен теренским записом који је сачинила мр Сања Вујиновић, а који је настао на основу грађе прикупљене за потребе израде њеног магистарског рада „Лексика зимских годишњих обичаја у северозападном Срему“, рађеног под руководством проф. др Љиљане Недељков. Сматрали смо да ова богата грађа може бити корисна допуна корпусу који смо оформили, што је и учињено захваљујући љубазности колегинице Вујиновић, посебно с освртом на чињеницу да је њен рад „Етнолингвистичка анализа семантичког поља ‘ритуална пића у божићним обичајима’“ придружен радовима објављеним у зборнику који је био наш пројектни резултат 2014. године. Теренски записи нису, по договору, приложени за само три истражена пункта: Башаид, Иђош (Д. Радовановић) и Уљма (Б. Сикимић).

Резултати истраживања, представљени експлицитно у етнолингвистичким транскриптима које овде дајемо, доносе множину изузетно корисних етнографских и језичких података, али и антрополошких, социолошких и иних, при чему пружају веома важну могућност уочавања механизама међузависности језика и културе, савремене и традиционалне, у истраживаној области. Додатно, изложени резултати у виду целовитих транскрипата омогућавају и праћење културног континуитета између традиционалног и модерног културног концепта кроз проучавање аспеката културе исхране у обредној пракси, што следствено подразумева и праћење промена у оквиру циклуса календарских празника (Божић, Ускрс, крсна слава, Младенци и др.) и обичаја животног циклуса (рођење, свадба, смрт).

Рецензенти публикације су проф. др Милош Миленковић и проф. др Мато Пижурица, а штампање књиге омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за јавно информисање и односе с верским заједницама.