Рођен је 1956. године у Трстенику. Основну школу завршио је 1970. у Сиригу код Новог Сада, а гимназију 1974. у Новом Саду. После завршетка студија књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду 1979, више година живео као професионални писац. Магистрирао је 1991. и докторирао 2003. године на Филолошком факултету у Београду. Школску 1984/85. провео као лектор за српски језик на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД). Радио је као драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1986–1988), као асистент на Филозофском факултету у Нишу (1988–1995) и Новом Саду (1997–2004). Био је секретар Матице српске (1995–2004), главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (2005–2012), а сад је председник Уређивачког одбора Српске енциклопедије (од 2008) и  председник Матице српске (од 2012). Живи у Новом Саду и као редовни професор на Филозофском факултету предаје теорију књижевности и креативно писање поезије (од 2004).

Објавио књиге песама: Трула јабука (1981, награда „Горан” за младе песнике), Ракљар. Желудац (1983), Земљопис (1986), Топло, хладно (1990), Абракадабра (1990, награда Друштва књижевника Војводине за књигу године), Хоп (1993), Везници (1995, награда „Ђура Јакшић”), Прилози (изабране и нове песме, 2002), Потајник (2007, 2011; Змајева награда), Светилник (2010, награде „Бранко Ћопић”, „Раде Драинац”, Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Камена чтенија (2013, 2014; награде „Меша Селимовић”, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве), Чтенија (изабране песме, 2015), Матични млеч (2016), Изложба облака (изабране и нове песме, 2017; награда „Деспотица Ангелина Бранковић”, „Златни крст кнеза Лазара”), Огледала Ока Недремана (2019, награда „Ленкин прстен” и „Венац Лазе Костића”).  Роман: Анђели умиру (1998). Радио драме: Фреди умире (1989), Куц-куц (1990); позоришне драме: Истрага је у току, зар не? (2000, 2007), Видиш ли свице на небу? (2006, награда Унирекса за драмски текст). Критичке студије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009), Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка (2018; награда „Слободан Костић” и специјална награда Сајма књига у Вишеграду); Његошевски покрет отпора (2020).

Приредио је двадесетак књига, између осталих изабране песме Јована Дучића Пет кругова (1993, 2001) и Лирски кругови (1998), роман Добрице Ћосића Корени (2004), зборник радова о рецепцији Павићевог књижевног дела у свету Милорад Павић: Становник светске књижевности (2018) и Српска књижевност муслиманског културног кода (2020). Са Ј. Делићем, С. Шљукићем, С. Владушићем и Д. Хамовићем приредио зборник Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности (2020), а са Ђ. Ђурићем зборнике Тако, а не иначе: Споменица о 150-годишњици пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад (2016) и Косово и Метохија: Јуче, данас, сутра (2018). Са С. Гордићем приредио је зборнике радова о поезији Алека Вукадиновића (1996), Јована Христића (1997), Даре Секулић (1998), Душка Новаковића (1999), Србе Митровића (2000), Мирослава Максимовића (2001), Живорада Недељковића (2003), Злате Коцић (2006), Николе Вујчића (2008), Мирослава Цере Михаиловића (2011), као и зборник Разговор о тајнама Бошка Петровића (2004). Са С.Кољевићем и Ј. Делићем приредио је зборник Повратак миру Александра Тишме (2005); а са Ђ. Деспићем зборнике о поезији Драгана Јовановића Данилова (2015), Небојше Деветака (2017) и Слободана Зубановића (2018).

Био је члан уредништва или главни уредник у часописима Књижевни билтен / То јест, Писмо, Св. Дунав и Рад Матице српске. Од 2017. уређује Literary Links, часопис за српску књижевност и културу који излази на енглеском језику. Као главни и одговорни уредник Летописа Матице српске добио је Повељу за допринос обједињавању свесрпског културног простора на међународној културној манифестацији „Соколица” (Звечан 2005), а на манифестацији „Дани Корнела Сентелекија” награду „Bazsalikom / Босиљак“ за неговање српско-мађарских односа (Сивац 2011). За свеукупни рад на ширењу културе, образовања и науке награђен је Вуковом наградом Културно-просветне заједнице Србије (2014), признањем „Бела голубица” Теслиног глобалног форума (2016), као и орденом Константина Философа Словенске уније из Чешке (2018). Носилац је Ордена Светог цара Константина (2013) и Ордена Светог деспота Стефана Лазаревића (2019) Српске Православне цркве.

Песме су му превођене на енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки, јерменски, турски, кинески језик. На румунском језику, у преводу Јована Радина, Славомира Гвозденовића и Лучијана Алексијуа, изашла му је књига изабраних песама Conjucţii (Темишвар 2014); у преводу Мартина Пребуђиле на словачком се појавила књига Výstava oblakov (Братислава – Бачки Петровац 2017); на руском у преводу Н. Г. Јаковљеве и А. П. Ростокине Союзы и иные пространства (Москва 2017); а на грчком у преводу Исмене Радуловић књига Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Солун 2018). Члан сарадник Матице српске је од 1983. и стални члан-сарадник од 1991. Члан је Друштва књижевника Војводине од 1983, Друштва новосадских књижевника од 2018. и почасни члан Друштва словачких писаца од 2017. године. Поводом награде „Жичка хрисовуља“ Драган Хамовић је приредио зборник критичких радова Иван Негришорац, песник (Краљево 2012).

Comments are closed.