У уторак 7. октобра 2025. у Матици српској, одржано је предавање „Вода и савремено управљање водоводним системима”. Предавање je део научноистраживачког пројекта „Питања животне средине, природни ресурси и могућности за производњу здравствено безбедне хране у АП Војводини“ који се реализује у оквиру Матице српске.

На самом почетку присутнима се обратио проф. др Ђорђе Јовановић, руководилац пројекта, који је истакао да је вода основ живота, али и да је њен расположиви слатководни део изузетно ограничен — свега 0,5% укупних светских водних ресурса. Указано је да су антропогени утицаји — загађење, климатске промене и нерационална потрошња — довели до све већег недостатка чисте воде.

Након уводног обраћања, своје излагање започео је Момчило Бикицки, експерт у области пројектовања и изградње водоводних система. Предавач је истакао да је вода „највеће благо планете“ и да „вода није све, али без воде нема ничега“. Указао је да су глобални проблеми са водом већ реалност, јер више од 1,1 милијарди људи нема приступ пијаћој води, а 2,5 милијарди нема основне санитарне услове.

Посебно је наглашен проблем губитака у водоводним мрежама, који у појединим системима достижу и до 40%. Бикицки је представио концепт модерног управљања водоводним системима, који подразумева дигитализацију, праћење притисака, мерење протока и оптимизацију рада ради очувања ресурса и смањења трошкова.

Указано је да се питање воде мора посматрати као централни елемент одрживог развоја. Из овог разлога, неопходна је сарадња науке, струке и институција ради обезбеђивања безбедне воде за пиће, очувања екосистема и рационалног коришћења ресурса. Господин Момчило Бикицки је својим примерима из праксе показао колико је техничко знање важно за примену ових принципа и истакао да је будућност управљања водом у паметним, одрживим системима.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.

Реализацију догађаја подржала је Градска управа за културу Града Новог Сада.

У понедељак 6. октобра 2025. године у Матици српској представљена је књига проф. др Рајне Драгићевић „Лексиколошка лингвокултурологија”.

Поздравну реч на промоцији одржала је проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик, а у програму су учествовале проф. др Јасмина Дражић и проф. др Марија Стефановић, које су публику упознале са структуром и садржајем ове монографије. На крају се посетиоцима обратила и проф. др Рајна Драгићевић.

Монографија је објављена у оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик, а обухвата поглавља: „Уводна разматрања“, „Речници као извор грађе за лингвокултуролошка истраживања“, „Колокације као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Прецедентни искази као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Еталони као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Анкетирање у лингвокултуролошким истраживањима“, „Вербалне асоцијације као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Појмовне метафоре као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Књижевна дела као извор за лингвокултуролошка истраживања“ и „Масовне језичке манифестације као извор за лингвокултуролошка истраживања“.

Књига „Лексиколошка лингвокултурологија“ спада у стручне монографије, и намењена је студентима који слушају Лингвокултурологију као универзитетски предмет, лексиколозима, лингвокултуролозима различитих опредељења, студентима који студирају српски језик као страни, предавачима српског језика као страног, али и свима који се интересују за (лингвокултуролошку) лексикологију и (лексиколошку) лингвокултурологију. Ова монографија се разликује од уџбеника по томе што се о свим питањима износе ауторкини увиди, резултати истраживања и што се посебна пажња посвећује проблемима које ауторка сматра нарочито интригантним. Тај лични печат види се и у чињеници да се у књизи ауторка позива на скоро педесет својих радова. Ипак, ова књига настала је као резултат припрема за универзитетски курс, у њој се цитира више од 250 радова значајних српских и страних аутора који су теоријски и методолошки утемељили лингвокултурологију и сродне дисциплине. Због тога ова књига представља и универзитетски уџбеник.

Рецензенти књиге су проф. др Ксенија Кончаревић, проф. др Марија Стефановић и проф. др Јасмина Дражић. Штампање ове књиге омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

Реализацију промоције подржала је Градска управа за културу Града Новог Сада.

У Свечаној сали Матице српске, у понедељак 29.09. одржана је промоција монографије „Цркве Сиринићке и Средачке жупе“ аутора Донке Станчић, проф. др Зорана Ракића и др Иване Женарју Рајовић. Ово капитално дело, издато под окриљем Одељења за ликовне уметности Матице српске, доноси детаљне описе архитектуре, живописа, иконописа, примењене уметности и затеченог стања цркава Сиринићке и Средачке жупе на тлу Косова и Метохије. Књигу су рецензирали проф. др Драган Војводић, редовни члан САНУ, проф. др Ненад Макуљевић, проф. др Нађа Куртовић Фолић, проф. др Бранка Гугољ, а обогаћена је прецизним техничким цртежима Гроздане Микитишин, као и великим бројем фотографија.

Поздравне речи на промоцији упутили су председник Матице српске, проф. др Драган Станић и секретар Одељења за ликовне уметности Матице српске, проф. др Владимир Симић. Председник Станић констатовао је да је целокупно српско наслеђе на Косову и Метохији „наша велика рана коју треба непрестано видати“ те да припремљена монографија представља један племенити и значајни допринос том задатку. Захвалио се ауторима на труду око озбиљно угрожених споменика које су приказали и подсетио да Матица српска посвећује посебну пажњу нашој јужној покрајини кроз деловање свог Косовскометохијског одбора. Председник Станић је посебно нагласио огроман значај активног одржавања непосредних веза са српским народом на Косову и Метохији, не само кроз научно-истраживачки рад већ и кроз личне посете, упркос свим потешкоћама које такав пут може да подразумева. Секретар Одељења за ликовне уметности Матице српске проф. др Владимир Симић, који обавља и задатак уређивања свих посебних издања Одељења, истакао је изазов координације монографија са више аутора који се баве различитим периодима и феноменима, те изразио задовољство финалним производом сарадње читавог укљученог тима. Контекстуализовао је прилике у којима су стварали уметници од 16. до почетка 20. века, а чија су дела анализирана у књизи и истакао значај малих цркава попут оних у Сиринићкој и Средачкој жупи, чије је документовање гаранција нашег сећања на сопствено постојање у тој области. Закључио је да историја уметности као наука има велики значај за очување националног идентитета и континуитета културног развоја једног народа.

Пре самих аутора, публици се обратила др Бранка Гугољ, један од рецензената издања, која је у кратким цртама описала све сегменте књиге. Монографију је окарактерисала као „изузетно важну књигу која се односи на културно наслеђе Косова и Метохије“. У нашој јужној покрајини др Гугољ провела је три деценије свог радног века. Истакла је да, поред најзначајнијих и највидљивијих културних добара попут Грачанице и Дечана, мале цркве остају на маргини истраживања. Тих двадесет шест црквица Сиринићке и Средачке жупе, махом насталих после обнове Пећке патријаршије 1557. године, користиле су мале сеоске заједнице. Њихови ктитори били су сеоски житељи у сарадњи са свештеницима. Потреба за богослужењем била је највећи покретач ових подухвата који су скромне архитектуре и декорације, а опет тако значајни за изучавање начина живота и приоритета српског живља на Косову и Метохији. Тек после НАТО бомбардовања, 2000. године, покренута су озбиљнија истраживања сеоских цркава. Њих је тада спроводила непрофитна организација „Центар за очување наслеђа Косова и Метохије Mnemosyne“.

Донка Станчић, један од аутора, поделила је са публиком анегдоталне моменте истраживања под покровитељством Центра, који је у тешким условима, у окриљу пројекта усмереног на ургентну заштиту наслеђа у Метохији, истраживачима пружао бар делимичне услове за рад. Као историчарка уметности и конзерваторка фокусирана на архитектонско наслеђе, Донка Станчић је први сусрет са црквама Сиринићке и Средачке жупе имала давне 1990. године. Враћала се на Косово и Метохију у још неколико истраживачких кампања – после погрома српског живља 2004. године, а затим 2017 и 2021. године. У сарадњи са осталим ауторима монографије, проф. др Ракићем и др Женарју Рајовић, као и са ауторком техничких цртежа, Грозданом Микитишин, прикупила је сав материјал који је касније детаљно проучен, контекстуализован и приказан у монографији.

Проф. др Зоран Ракић, аутор поглавља о зидном сликарству XVI и XVII века, на споменицима Косова и Метохије почео је радити пре скоро четири деценије, као студент завршне године историје уметности, на шта се са носталгијом осврнуо. У међувремену, стекао је експертизу која му је омогућила да детаљно анализира иконографски репертоар затечен у црквама, валоризује његов значај у ширим оквирима тадашње уметничке продукције, дешифрује натписе и објасни прилике у којима су споменици Сиринићке и Средачке жупе настали, а које су биле обележене јармом турске владавине. Његов прилог подељен је у две целине – синтетичку студију и тематски опис свих зона живописа појединачних цркава Сиринићке и Средачке жупе. Своје излагање, др Ракић је закључио изузетно значакном констатацијом да ова „остварења имају и знатно шири, културолошки значај јер представљају драгоцено, штавише и дирљиво сведочанство о прегнућима и бризи коју је оновремени српски живаљ, у изразито тешким временима, исказивао према уметничком стваралаштву, сведеном поглавито на подизање и осликавање цркава.“

Др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадник Института за српску културу који се некад, како нам је објаснила, налазио у Приштини, а који је већ више од две деценије привремено измештен у Лепосавић, за примарну област својих истраживања одабрала је уметност на тлу Рашко-призренске епархије. Осим кроз Одбор за историју уметности Матице српске, чији су чланови и остали аутори монографије, др Женарју Рајовић активна је и у Косовскометохијском одбору. Говорила је о два замаха српске црквене уметности под турском влашћу, од којих се први поклопио са периодом обнове Пећке патријаршије у XVI и XVII веку, а други са Танзиматским реформама на тлу читавог Османског царства у XIX веку. У оба таласа, и поред сложених бирократских процедура и османских ограничења, многе сеоске цркве добиле су нови живопис, иконопис и мобилијар. Затечено стање у црквама Сиринићке и Средачке жупе јесте еклектично наслеђе у коме су помешана остварења из различитих векова и са разних страна. Тако ове цркве поседују иконе дебарских зографа, светогорске бакрорезе и руске иконе „краснушке“. Па ипак, поред те разноликости, др Женарју Рајовић истакла је да „многих претходно евидентираних икона више нема“ те да велики значај књиге „Цркве Сиринићке и Средачке жупе“ лежи у њеној моћи да посведочи о овој баштини и овековечи је.

Из излагања свих учесника могло се закључити да је рад на угроженом наслеђу наше јужне покрајине често обележен журбом, атмосфером небезбедности и неизвесности, али да упркос томе истраживачки тимови не посустају ни у најтежим данима. Заштита и обнављање споменика једнако су важни колико и активан контакт са српским живљем на Косову и Метохији, како бисмо у овој области омогућили сопствено трајање за генерације које долазе. Штампање књиге „Цркве Сиринићке и Средачке жупе“ омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, а одржавање промоције финансијски је помогла Градска управа за културу Града Новог Сада.

У суботу, 4. октобра, у Српском културном центру у Осијеку одржана су три предавања у оквиру програма „Знамените личности Матице српске“. Овај програм реализован је у оквиру сарадње Матице српске и СКД „Просвјета“ пододбор Осијек. На почетку, предаваче је представио господин Зденко Чикара, председник осјечког пододбора „Просвјете“. Мр Драган Тубић, стручни сарадник у Лексикографском одељењу Матице српске укратко је присутне упознао са историјатом и данашњим деловањем наше најстарије културне, књижевне и научне институције. Потом је говорио о Јосифу Миловуку, трговцу, издавачу српских књига и једном од оснивача Матице српске, као и о Сави Поповићу Текелији, племићу, правнику, председнику Матице српске и великом добротвору српског народа. Др Светлана Милашиновић, секретар Уредништва „Летописа Матице српске“, излагала је о Милану Савићу, професору, књижевнику, позоришном критичару и секретару Матице српске на прелазу из 19. у 20. век, као и о Александру Тишми, академику и једном од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који је једно време био и директор „Издавачког предузећа Матице српске“. На крају, др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, излагала је о академику Чедомиру Попову, историчару, професору и декану Филозофског факултета у Новом Саду, председнику огранка САНУ у овом граду и председнику Матице српске. Свако предавање пратиле су пригодне презентације које су присутни могли да прате.

У среду 24.9. са почетком у 12 часова одржана је промоција зборника „250 година Дистрикта – 250 година слободе”. На самом почетку, присутнима се обратио генерални секретар Матице српске др Милан Мицић, који је истакао историјски значај Кикиндског дистрикта као јединствене територијалне и административне целине српског народа у оквиру Хабзбуршке монархије. Оснивање дистрикта 1774. године означило је добијање посебног статуса који је омогућио развој локалне самоуправе, очување националног идентитета, културе и војничке традиције. Истакнуто је да је дистрикт кроз историју био жариште слободарског духа, отпора и патриотизма, посебно током Првог и Другог светског рата и револуционарних покрета.

После уводног обраћања, присутнима се обратио Срђан Сивчев, директор Историјског архива у Кикинди, који је говорио о научном скупу који се одржао у Кикинди, а који је окупио осам аутора чији радови обрађују различите аспекте историје дистрикта — од друштвених и правних промена, преко немачко–јеврејске заједнице, до локалне микроисторије и историографије. Ови радови дају ново светло на развој региона и представљају подстицај младим историчарима да наставе истраживања.

Присутнима се обратио и рецезент Зборника, Милош Пушара, историчар запослен у Народном музеју у Кикинди. Господин Пушара је говорио о специфичностима објављених научних радова у Зборнику, а на крају закључио, да је велика ствар што је дошло до одржавања научног скупа и издавања самог Зборника, јер се о Кикиндском дистрикту у редовном образовању, не може чути ништа.

Говорници су нагласили важност оваквих скупова за развој озбиљне локалне историографије и повезивање различитих банатских градова као што су Кикинда, Зрењанин и Панчево, у циљу очувања и промоције културно–историјског наслеђа.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.