У оквиру делатности Одељења за књижевност и језик објављена је књига Метаморфозе Милорада Павића. Павићу, књига дубоке радости тумачења, ауторке др Јелене Марићевић Балаћ. Рукопис је настао на основу докторске дисертације Барок у белетристичком опусу Милорада Павића, значајно надограђенe новим сферама истрајног херменеутичког ауторкиног ангажмана. Нови кругови читања и разумевања Павића обухватају ренесансни круг Павићеве поезије и прозе, затим релације са другим писцима (Црњански, Андрић, Горан Петровић), филозофима (Ниче), филмском уметношћу (Фелини, Рид, Параџанов, Вендерс и Хандке). Посебна пажња је посвећена и круговима Павићеве породице, Павићевих пријатеља, као и рецепције овог великог писца. Рецензент проф. др Слободан Владушић је истакао да овај рукопис Јелене Марићевић Балаћ доноси изненађујуће свеже и оригиналне увиде у Павићев опус и да овом књигом рецепција Милорада Павића улази у једну нову сферу. Књига Метаморфозе Милорада Павића доказује да је Павићев опус знатно хомогенији и уједначенији него што се до сада мислило, те да постоје и други, мање видљиви, али присутни аспекти тог опуса који га чине великим, вредним, значајним и јединственим у српској и светској књижевности. Овај рукопис, сматра Владушић, убедљиво потврђује да Павић није само репрезентативни писац једног књижевног правца, већ уистину класик српске и светске књижевности. Поред проф. др Слободана Владушића, рецензенти публикације су академик Јован Делић и роф. др Драган Станић.

Штампање ове књиге омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Војводине и Фондација Миле Драгић.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић учествовао је на Четрнаестој Теслиној духовној конференцији, коју је у Њујорку у суботу, 10. јануара 2026. године, организовала Теслина научна фондација из Филаделфије, на челу са председником господином Николом Лончаром. Скуп у хотелу „Њујоркер“, где је Никола Тесла живео и умро о Божићу, 7. јануара 1943. године, отворио је генерални конзул Републике Србије господин Владимир Божовић, потом је о Теслином научном делу говорила проф. др Гордана Вуњак Новаковић.

Председник Матице српске говорио је о Теслиној слици Америке и о специфичностима његовог америчког сна у односу на тадашње типичне облике јавног манифестовања тог сна. На скупу су се могла чути веома разноврсна саопштења: од научног излагања о његовим проналасцима, преко описа неговања културе сећања на Теслу, па до сведочења о животу Теслиног народа у САД. Сутрадан, у недељу 11. јануара, председник Станић је, заједно са другим учесницима скупа, присуствовао литургији у српској цркви Светога Саве у Њујорку.

Почетком ове године аутор књиге „Српска култура двадесетог века” проф. др Петар Пијановић добио је награду „Димитрије Богдановић”. Награда се додељује за најбољу књигу у области хуманистичких наука. Чланови Жирија били су: др Јана Алексић, др Марија Јефтимијевић Михајловић, др Слободан Антонић и др Борис Булатовић (председник).

Награђена монографија је објављена у оквиру Одељења за књижевност и језик Матице српске, а резултат је истраживања, односно ауторовог рада на истоименом пројекту који је реализован у Матици српској од 2020. до 2024. године. Пројекат „Српска култура: 1950–2000” представља продужетак ауторовог рада на већ завршеним пројектима Института за књижевност и уметност из Београда и Матице српске, који су резултирали књигама Анђели и ратници. Стара српска култура (Завод за уџбенике, Београд 2018), Српска култура у 18. и 19. веку (Матица српска, Нови Сад 2020), Српски културни круг (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2012) и Српска култура: 1900−1950. (Службени гласник, Београд, 2014). Сви ови пројекти, односно објављене књиге, чине покушај да се попуни празнина у проучавању културне историје Срба. Овом књигом завршена је културно-историјска целина која обухватила другу половину 20. века, сагледавајући процесе у култури, пре свега из перспективе тумача српске књижевности.

У својој студији Пијановић посвећује пажњу приватном животу, образовању и науци, језику, књижевности и књижевној култури, ликовној култури, архитектури и градитељству, позоришту, музици и филму, филозофији, штампи и новим медијима, националним установама и Српској православној цркви. Издвајајући доминанте српске културе од њеног настанка до данас, он поставља питање њеног позиционирања између аутентичности и јединственог европског идентитета. Вредност књиге није само у изнесеним закључцима, већ и у питањима која поставља пред савремене читаоце.