Последње Музичко вече Матице српске у сезони 2025. представљало је праву посластицу за љубитеље класичне музике – три изузетна млада музичка талента, Богдан Спасић (2002) за клавиром, Бојана Вујић (2001) за виолином и Катарина Буљанчевић (2001) за виолончелом, у Свечаној сали извели су програм сачињен у потпуности од дела Дмитрија Шостаковича (1906-1975). Док је Богдан Спасић, као лауреат Награде из Задужбинских фондова Матице српске, од раније познат матичарској публици, две младе даме су по први пут наступиле у сали наше установе, а сви заједно изазвали су велико одушевљење публике.
Богдан Спасић (2002) рођен је у Београду, где је завршио Музичку школу „Коста Манојловић“ у класи проф. Весне Мартиновски, а потом дипломирао на Академији уметности у Новом Саду у класи ред. проф. Дориана Лељака, окончававши основне и мастер студије као студент генерације са просеком 10,00. За изузетне резултате у високом образовању добитник је бројних признања, међу којима се издвајају: Награда из Задужбинских фондова Матице српске, Награда Универзитета у Новом Саду (Summa cum laude), као и стипендије Министарства просвете и Фонда за даровите студенте Универзитета у Новом Саду — а у конкуренцији свих факултета у земљи, двоструки је добитник признања „Доситеј Обрадовић“. Наступао је у значајним концертним дворанама у Србији, а добитник је и више награда на државним и међународним такмичењима. Активно учествује на XV, XVI и XVII Светској пијанистичкој конференцији (WPC), где сарађује са угледним професорима из земље и иностранства. Тренутно је докторанд у класи проф. Лељака на Академији уметности у Новом Саду, у звању сарадника у настави.
Бојана Вујић (2001) почиње музичко образовање у Музичкој школи „Живорад Грбић“ у Ваљеву, коју завршава као ученик генерације, а средње школовање завршава као носилац Вукове дипломе и више школских признања. Основне студије виолине завршила је на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Николе Алексића са просеком 9,88, где тренутно похађа мастер студије. Добитница је награда на домаћим и међународним такмичењима, као и стипендија Фонда за младе таленте „Доситеја“ и Фонда за даровите студенте Универзитета у Новом Саду. Током студија наступала је као солиста и члан оркестара у бројним концертним просторима широм Србије, а сарађивала је и са Зрењанинском филхармонијом, Војвођанским симфонијским оркестром и другим ансамблима. Учествовала је на мајсторским курсевима код истакнутих виолиниста из земље и иностранства, као и у више међународних оркестарских пројеката.
Катарина Буљанчевић (2001) рођена је у Ћуприји, где са девет година започиње школовање у „Школи за музичке таленте“ у класи проф. Невене Бусарац, a средњу школу завршава у класи проф. Божe Сарамандића. Добитница је значајних награда на такмичењима, а наступала је у репрезентативним салама у земљи и иностранству, међу којима се издвајају: БЕЛЕФ (Festival d’été de Belgrade), Галерија САНУ, Галерија Коларчевог народног универзитета, Народни музеј у Београду, КС „Свилара“ и „Еђшег“ у Новом Саду, Athenaeum у Румунији, Концертна дворана „Ватрослав Лисински“ у Загребу… Турнеје са гудачким квартетом у Аустрији и САД, као и турнеје са симфонијским оркестрима у Италији, Словенији и Румунији обогаћују њену музичку каријеру. У току школовања похађала је мајсторске курсеве код истакнутих челиста и професора из земље и иностранства (Срђан Сретеновић, Драган Ђорђевић, Дамјан Сарамандић, Имре Калман, Тобијас Штосијек, Дејан Божић, Дмитриј Кузов, као и код Евгеније Епштајн у области камерне музике). Завршила је основне студије и уписала мастер студије на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Марка Милетића.
Уметници су се потрудили да свој одабрани Програм за „Вече Димитрија Шостаковича“ поткрепе чињеницама о историјату сваког дела и инспирацији која иза њега стоји. Њихов текст преносимо у целости:
„Прелудијум и фуга оп. 87 бр. 9 у Е-дуру
Шостаковичев циклус од 24 прелудијума и фуга оп. 87 настао је 1950. године, непосредно након што је композитор у Лајпцигу био члан жирија „Баховог такмичења“. Писан под директном инспирацијом барокне традиције, девети диптих по реду, у Е-дуру, доноси прозрачан, скоро камерни карактер: прелудијум је смирен и племенито обликован, док живахна фуга доноси јасну (иако двогласну) полифону линију и препознатљиву шостаковичевску енергију која расте у унутрашњој драматици.
Прелиди за клавир оп. 34 (избор):
Ове минијатуре, настале 1933–34. године, представљају једно од најличнијих и најспонтанијих ауторових дела. Премда компактни по форми, сваки прелид носи карактер мале музичке приче — од лирских и интроспективних до оштрих, гротескних и експлозивних. У вечерашњем избору смењују се дубока емоционалност у контрастима (бр. 17 и бр. 14), рафинирана, готово шостаковичевски „суво“ елегантна поетика (бр. 10 и бр. 16) и жустри, саркастични импулс који је обележио многе његове ране радове (бр. 20 и бр. 2). Ови комади, у својој економији израза, али сложеној драматичности откривају композитора у тренутку формирања његовог зрелог стваралачког стила.
Трио за виолину, виолончело и клавир оп. 67 бр. 2 у е-молу
Настао 1944. године у јеку окупације Лењинграда, овај трио представља једно од најпотреснијих и контекстуално најдубљих камерних остварења XX века. Посвећено је Ивану Солертињском (совјетском интелектуалцу, музикологу и критичару уметности), блиском Шостаковичевом пријатељу чија је изненадна и трагична смрт оставила дубок траг у његовом животу. Први став доноси јединствен, готово езотеричан увод виолончела у флажолетима (имитирајући замагљени ехо), који израста у трагичну, али племениту лирску линију. Други став је саркастични, скоро „усиљено демонизовани плес“ чији ритмови откривају иронију и гротеску као препознатљиве знакове Шостаковичевог музичког језика. Трећи став је једна од најпознатијих шостаковичевских ламентација — стоички, успорени плач, кроз дијалог виолине и виолончела. Финале (quasi Totentanz), у контексту злослутног „Плеса смрти“ развија мотиве јеврејске народне музике, са снажним симболичким слојевима повезаним са ратом, ужасима холокауста, страдањем невиних и универзалним човечанским, али и дубоко личним болом. Цело дело је конципирано као животна исповест, омеђена тежином суровог времена у коме је настало, приповедајући кроз неретко неподношљиво болан емотивни спој најоштријих контратса – добра и зла, живота и смрти.“
Ове захтевне и често изузетно драматичне композиције уметници су извели уз искрену емоцију и велику виртуозност која је остала забележена у нашој видео архиви.