У оквиру издавачке делатности Одељења за друштвене науке Матице српске објављен је зборник радова „Историографски хоризонти Василија Ђ. Крестића“. Уредници и рецезенти зборника су проф. др Драган Станић, академик Мира Радојевић и проф. др Срђан Шљукић.

У Зборнику су своје радове објавили Иван Негришорац, академик Мира Радојевић, проф. др Михаел Антоловић, проф. др Љубомирка Кркљуш, академик Михајло Војводић, проф. др Александар Растовић, др Борис Милосављевић дописни члан САНУ, др Софија Божић, Миле Станић, проф. др Рајна Драгићевић, академик Миодраг Марковић, др Војислав Г. Павловић, др Драган Богетић дописни члан САНУ, Мирослав Јовановић и Владимир Крстић.

Историографија Василија Ђ. Крестића садржи изузетно значајне сазнајне домете, суштински важне за српску историју. Уз то он излаже савршено јасно и прегледно сва сазнања до којих је дошао, а та сазнања веома често уносе битна померања у просторе досадашњих историографских увида. Крестић је доста пажње посветио објављивању и критичком коментарисању грађе, а на основу таквих открића долазио је до важних сазнања о променама ставова неких водећих српских интелектуалаца према феномену хрватства (И. Гарашанин, Ј. Суботић, Д. Руварац, Ј. Скерлић, С. Јовановић, Ј. Дучић), а посебно је значајно његово разбијање југословенског мита о Јосипу Јурају Штросмајеру. Овим трагом Крестић је пажљиво изучавао хрватски национализам, његов антисрпски став и јасне идеје усмерене ка геноциду над Србима. Усташтво је стога природно настојало да делују на темељу овакве идеологије и у контексту међународних околности које су подржавале и инструментализовале овакве шовинистичке ставове. Сва ова и оваква сазнања умно и аргументовано су изложена у ауторовим најважнијим монографијама као што су: Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914. (1991) и Срби у Угарској 1790–1918. (2013). Овим монографијама треба свакако додати студију Историја српске штампе у Угарској 1791–1914. (1980), која је наставила истраживања тамо где је застао Јован Скерлић, а што је отворило простор за научно сагледавање које ће тек задобити пуније форме у будућности. Без Крестићевих историографских увида немогуће је јасније сагледавати природу српско-хрватских односа, као ни сложене односе унутар разних чинилаца јужнословенских међусобних релација. (из текста Ивана Негришорца – Историографија и хоризонти сазнања: скица за портрет Василија Ђ. Крестића).

Штампање Зборника омогућили су Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Градска управа за културу Новог Сада и Фондација Миле Драгић.