У петак 11. јула у оквиру циклуса „Историја Карловачке митрополије: 1708 – 1920.“ одржано је предавање Ивана Негришорца под називом: „Летопис Матице српске (1824 – 1914) о Карловачкој митрополији: чинилац верско-културне самосвести Срба у Хабзбуршкој монархији“.

У свом надахнутом предавању, Иван Негришорац је истакао изузетни допринос Георгија Магарашевића као великог уредника Летописа Матице српске који је имао озбиљну замисао о развоју културе и народа, односно подизања његовог сазнања, а потом политичке свести и самосвести до нивоа европских развијених народа. Магарашевић је имао на уму важност националне елите и он је пописивао све оне слојеве српског народа који припадају том слоју, где је кренуо од свештенства у Карловачкој митрополији, видевши у њима окосницу борбе за српска права у оквиру Хабзбуршке монархије. О свим овим дешавањима Летопис је сведочио веома систематично. Георгије Магарашевић је у свом посвећеном раду поставио један образац, оквир за размишљање, шта је потребно у организационом смислу учинити како би српска заједница у оквиру Карловачке митрополије, много боље функционисала.

Иван Негришорац је, између осталог, говорио и о озбиљној улози Јована Суботића као уредника Летописа, који је говорио о далекој, преднемањићкој прошлости српскога народа и српске културе па до тадашњих дана, где је српску културу сагледавао у њеном континуитету. Негришорац је том приликом истакао, да се идеја српске нације временом одвојила од идеје српског народа који је много старији од нације, а где је западна историографија наметнула образац мишљења где се само требају гледати процеси од 18. века у време конституисања нација, а не на оно средњовековно наслеђе из кога се конституисао дух народа.

У овом смислу, Иван Негришорац је у свом закључку, говорећи о савременом тренутку, рекао да ми не знамо шта ће бити са националним државама, али да је неопходно да се у оквиру научних и културних центара формира мишљење, како се национални интерес и опстанак српског народа може обезбедити чак и упркос чињеници да се може десити да изгубимо националну државу, или да та национална држава постане колаборантска у односу на рецимо, светске токове капитала. При чему онда таква држава неће бринути о оним истинским интересима ни народа ни државе. У овом контексту, развој демократије у једном друштву је нешто што је неопходно и пожељно, али нас историја учи да демократија функционише само тамо где постоји уређена национална ситуација. Односно, где постоји дух народа, где неће доћи до унутрашњих сукоба из чисто материјалних интереса и где логика капитала неће креативну памет једног народа сасвим савладати. Демократија која нарушава идентитет светости једне заједнице није формула која може да доведе до успеха, већ ће само довести до нарушавања кохезивних принципа на којима би свако друштво требало да почива. Том приликом је подвукао да се, такве демократије треба чувати као велике друштвене опасности, закључивши, да се демократија треба ускладити са постојањем Светог духа и са постојањем негованог духа народа, где ће тек у том случају један народ имати могућности да напредује.

Циклус предавања „Историја Карловачке митрополије: 1708 – 1920.“ финансијски је подржан од Владе АП Војводине и Града Новог Сада.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.