Драги пријатељи и сарадници,

године 1999. притисак западних држава организованих у НАТО пакту резултовао је нападом тог војног блока на тадашњу СР Југославију, при чему је дошло до страшних људских жртава, до огромне материјалне штете, као и до трајног поремећаја односа Срба и Албанаца унутар Републике Србије. Очигледно је логика НАТО стратега била да је за њих утолико боље уколико је на терену, у Србији и Црној Гори, ситуација гора.

Организована војна операција бомбардовања СР Југославије током 78 дана предузета је без икаквог правног основа, а био је то заједнички војни наступ најјачих западних држава света и облик организованог насиља над једном једином, малом државом која је била спремна на тражење мирног, договорног решења за унутрашње проблеме које је имала. С обзиром на то да за овај напад НАТО пакта није постојала никаква одлука Уједињених нација која би то оправдала и с обзиром на то да су тиме погажена основна начела међународног права, сваком објективном посматрачу ових догађаја мора бити јасно да је реч о голој демонстрацији силе, те увођењу једног политичког преседана који ће убрзо постати правилo у међународним односима.

Све што се потом дешавало у многим земљама света (Ирак, Либија, Сирија, Украјина и др.) само је показало да је оваква оцена потпуно тачна, те да су главни кривци за овакво нарушавање међународних односа управо западне земље које себе сматрају носиоцима демократије и правног поретка. Уколико се тако погазе међународноправна начела, постаје потпуно неизвесно ко је следећа жртва тако поремећених односа. Таква жртва лако може да постане управо нека од оних земаља које олако пристају на то да се сагласе са гажењем начела међунардног права. Постојање правних норми је, без сумње, ипак најбоља заштита од голог насиља, за сваку државу, не само за Србију.

У односу на Републику Србију последњих месеци се спроводе или припремају нове неправде засноване на поремећајима елементарних начела колико правног система толико и норми људског понашања. Пријем Косова и Метохије у Савет Европе је нови пример кршења међународноправних норми јер се у састав Савета Европе прима део територије Републике Србије, део који није држава, који нема елементарних услова да то постане, те који манифестује облике крајње проблематичног понашања заснованог на одсуству демократије, на етничком насиљу, те на прогону народа који нису Албанци и неће да пристану на процес асимилације. Данас, 2024. године поново се крше међународноправне норме, а то се чини како би се довршио посао започет 1999. године када није успео напор да се Косово и Метохија освоје упадом копнене војске.

Други покушај дестабилизације српског народа такође долази из западноевропских земаља које се сматрају носиоцем демократских начела и правне културе, али које веома лако изневаравају основна начела на којима би морале да постоје. Реч је о покушају да се преко Генералне скупштине УН изгласа одлука о томе да је у Сребреници 1995. године почињен геноцид над муслиманским становништвом. Овај покушај има озбиљних проблема са елементарном људском логиком и ваљаним мишљењем, укључујући и поступак препознавања значења појединих речи, правних термина и појмова.

У Сребреници се августа 1995. године одиста десио тежак ратни злочин или злочин против човечности када су припадници Војске Републике Српске стрељали заробљене бошњачке војнике, али то никако није био геноцид. Појам геноцида подразумева неколико битних аспеката овог, несумњиво социопатолошког феномена:
1. постојање очигледне геноцидне намере и одлука да се уништава читав један национ;
2. убијање припадника неког народа тако да су жртве не само мушки припадници тога рода него и жене, деца, старци, тј. сви припадници неке популације;
3. ликвидација се односи не све припаднике неког народа на целокупном простору где они живе, па је немогућ феномен геноцида чије су размере такве да захватају само један град или општину као што је Сребреница, док на ширем простору тако нешто не постоји.

Злочин против човечности у Сребреници августа 1995. године као жртве је имао искључиво војнике. Геноцидних намера у војсци Републике Српске није било на територији читаве Босне и Херцеговине, па би идеја о геноциду на нивоу једне општине или града као што је Сребреница била просто речено немогућа као озбиљно тумачење ових догађаја. Уз то, у тој истој општини и граду Сребреници било је веома много српских жртава, укључујући и децу и жене, као што је, примера ради, покољ у селу Кравица, па је недопустиво и крајње нехумано рачунати само бошњачке жртве, а српске или хрватске жртве не узимати у обзир.

Из свих ових разлога немогуће је користити појам геноцида како би се означио тип злочина који је почињен у Сребреници 1995. године. У свему томе апсолутно недостаје уравнотежености у расуђивању, као што је неодржив и захтев да се појам геноцида не сме порицати када се говори о злочину у Сребреници. С обзиром да су логички неодрживи захтеви који појмом геноцида описују злочин у Сребреници, то се мора закључити да је на делу тешко огрешење о елементарну логику и о познавање појмова о којима је реч. Због тога је немогуће одржати тезу да је у Сребренци 1995. године почињен геноцид, а порицање тог наводног геноцида је чак неопходно изрећи као ваљан логички закључак елементарне људске памети. Инсистирање на понуђеној резолуцији Генералне скупштине УН само би умножила и интензивирала основни проблем, па је опет на делу начело да је утолико боље за креатора кризних жаришта уколико је на терену, у Србији и Републици Српској, ситуација гора.

Опростите што са оволико детаља исказујем своју велику бригу због свега онога што се дешава у Европској унији, па и на тлу Европе уопште. Кад се не поштују међународноправне норме, кад се не поштује елементарна логика и значење појмова, онда је то назнака великих несрећа које лако могу да уследе. Можда се некоме чини да би жртве оваквих менталних операција могли бити само Срби, а да би сви други били поштеђени уколико буду мирни и тихи, па се још и сагласе са насилничким акцијама. Нажалост, као и у ранијим случајевима, једном нарушене норме постају извор многих нових проблема на многим, веома различитим местима широм света. Искрено се надам да Европа и европски начин мишљења неће у будућности почивати на овако тешком, елементарном кршењу правила логике. Уколико се то не исправи, биће то озбиљан ударац у саме темеље наше заједничке, европске судбине. Религиозни људи би са лакоћом могли констатовати да све то иде непосредно против Бога самога, те да из оваквих догађаја нужно морају да уследе само зле и паклене последице. Они који нису религиозни, могу остати при опажањима о улози начела у животу појединих људи, а посебно у животу људских заједница: свет без начела није ваљан свет!

Уколико се оваква настојања не зауставе данас, прете нам веома тешке и мучне последице на заједничком европском простору. Данас се неправде организују Србима, а сутра ће бити чињене неком другом народу који буде одређен да постане жртва општег поретка. Из оваквих игара, када оне започну, излаза нема: мењаће се само улоге жртава и улоге насилника. Морамо разговарати о томе да такве игре једноставно престану!

С поштовањем,
Проф. др Драган Станић,
Председник Матице српске

Comments are closed.