Од 25. јануара до 25. фебруара 2012. године на Природно-математичком факултету у Новом Саду и у седишту Матице српске (у задужбинском здању Марије Трандафил) одржаће се изложба Кроз васиону и векове – прича о Милутину Миланковићу, коју су приредили Матица српска и Удружење „Милутин Миланковић” из Београда, у сарадњи са Универзитетом у Новом Саду, Природно-математичким факултетом у Новом Саду и Заводом за уџбенике.

Изложба је подељена у два тематска блока. У централном холу Природно-математичког факултета биће изложени експонати који сведоче о школовању и научном раду Милутина Миланковића. У књижари Матице српске, у задужбинском здању Марије Трандафил, посетиоци ће моћи да виде други део изложбе, посвећен Миланковићевом календару и сарадњи знаменитог научника са Матицом српском. За организоване посете студената и ученика основних и средњих школа, у згради Матице српске ће бити обезбеђена пројекција документарног филма о Милутину Миланковићу.

Изложба ће бити свечано отворена у централном холу Природно-математичког факултета у среду 25. јануара 2012. године, у 12 сати. Том приликом,присутне ће поздравити проф. др Слободан Ћурчић, потпредседник Матице српске и господин Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић”. О Милутину Миланковићу ће говорити проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду, који ће уједно и отворити изложбу.

_____________

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ

Даљ, 28. V 1879. – Београд, 12. XII 1958.

Геофизичар, математичар, астроном, климатолог, грађевински инжењер,
универзитетски професор, светски познат научник

Четири разреда српске црквене основне школе завршио је у Даљу, а 1889. прешао је у седморазредну реалну гимназију у Осијеку. Студирао је Високу техничку школу у Бечу (1896–1902), где је и докторирао 1904, поставши први српски доктор техничких наука. У истом граду радио је у Одељењу за бетон Фабрике украсног камена и цемента Адолфа Питела и у још два предузећа, а 1909. добио је понуду из Загреба да предаје на будућој Високој техничкој школи. После консултација са професором Богданом Гавриловићем определио се за звање ванредног професора на Катедри примењене математике (1909) Београдског универзитета. Трајно се настанивши у Београду, био је редовни професор теоријске физике и небеске механике на Филозофском факултету и Природно-математичком факултету у Београду и један од оснивача Катедре за небеску механику Универзитета у Београду. Учествовао је у Балканским ратовима, а 1914. био је конфиниран и Први светски рат провео је у заробљеништву. За редовног професора примењене математике на Филозофском факултету биран је 1919. Дописни члан Српске краљевске академије (СКА) и Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) постао је 1920, а редовни члан СКА 1924. На конгресу православних цркава у Цариграду изложио је свој предлог измењеног јулијанског календара. Декан Филозофског факултета у Београду био је 1926–1928, а за почасног члана Матице српске изабран је 1927. Био је секретар Природњачког музеја СКА 1935–1936, а 1937. предложио је Николу Теслу за редовног члана СКА. Одбио је да 1941. године потпише Апел српском народу Милана Недића. Исте године изабран је за вршиоца дужности секретара Академије, а 1948. постаје њен потпредседник и на ову функцију биран је још два пута, 1951. и 1954. године. Пензионисан је 1955, а наредне године на прослави стогодишњице рођења Николе Тесле говорио је као представник Српске академије наука и уметности. Преминуо је 12. децембра 1958, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његови посмртни остаци пренети су 1966. у породичну гробницу у Даљу.

Још од првих радова из области математике и небеске механике (Прилог теорији математске климе, Глас СКА, 1912; О примјени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике, ЈАЗУ, 1913; О распореду сунчеве радијације на површини земље, Глас СКА, 1913 и др.) Милутин Миланковић је истраживао математичке теорије топлотних појава проузрокованих сунчевим зрацима, соларну климу и планатарне температуре, теорију ледених доба – климатске промене на Земљи и њихову везу са покретањима Земљине орбите (тзв. „Миланковићеви циклуси“) и утицај астрономије на геолошку прошлост наше планете. Бавио се и проблемима примене ојачаног бетона, теоријом релативитета (О другом постулату специјалне теорије релативитета, Глас СКА, 1924), те прорачунима кретања полова (Нумеричка израчунавања секуларне путање Земљиних полова ротације, Глас СКА 1933). Писао је и уџбенике и приручнике за геофизику, историју астрономије и др. Његова најзначајније монографије су: Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима (Париз, на француском језику, 1920); дело литерарне вредности Кроз васиону и векове (Нови Сад, 1928); Математичка климатологија и астрономска теорија климатских промена (Берлин, на немачком, 1930); Кроз царство наука (Београд, 1943), мемоарски спис Успомене, доживљаји и сазнања (Београд, I-III, 1952, 1957, 1979). Огроман значај у науци оставило је његово дело Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба (Београд 1941) преведеног на више светских језика.

Пуно међународно признање добио је 1976, када је потврђена његова теза о варијацијама Земљине орбите као индикацијама настанка и цикличних смењивања ледених и међуледених доба. Миланковићев календар, заснован на реформама јулијанског календара, важи као најпрецизнији календар у историји хронологије. Последњих година његови радови су у средишту интересовања климатолога и шире светске јавности, а један је од најцитиранијих научника у свету. Америчка свемирска агенција НАСА уврстила га је у списак 15 најзначајнијих научника у историји човечанства, а велики број радова ослања се на Миланковићеве циклусе. О животу и делу Милутина Миланковића приређено је више изложби и симпозијума у земљи и иностранству, а два кратера – на Месецу и на Марсу – и један планетоид носе његово име.

_____________

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ И МАТИЦА СРПСКА

Миланковићи, чувена српска породица из Даља, много су полагали на добро образовање и већ од почетка XIX века почињу да стварају сопствене библиотеке које ће до Другог светског рата постати импресивне, како по броју, тако и по квалитету прикупљених књига.

Везе породице Миланковић са Матицом српском сежу од саме године оснивања ове наше најстарије културне, књижевне и научне институције. Те 1826, Теодор, благајник патријаршијског властелинства у Даљу и прадеда Милутина Миланковића, претплатио се на Сербске летописи (потоњи чувени Летопис Матице српске, најстарији живи књижевни часопис на свету). Поред тога он је био и сакупљач претплате на овај часопис, а претплатио се и на све књиге које је Матица српска штампала од 1827. до 1833. године. Милош Миланковић, стриц Милутинов, основао је задужбину којом је од 1911. руководила Матица српска, а други стриц овог нашег еминентног научника, Давид, био је сарадник Матичин и у Летопису 1862. године објавио два писма значајна за историју пречанских Срба у првој половини XVIII века.

Милутин Миланковић је у непосредан контакт са Матицом српском дошао крајем 1925. године када је договорена његова сарадња у Летопису . На иницијативу Марка Малетина, Матичиног секретара и уредника Летописа, од јануара 1926. до јануара 1928. године у овом часопису Миланковић је објавио 30 писама у којима је у виду личних доживљаја описивао развој астрономије, њене истакнуте људе и њихова открића. Он је успео у својој намери „да велике тековине науке дану дахом живота“. Још већи значај за српску и светску науку имало је то што су ова писма, допуњена са 6 нових, прикупљена у целину и 1928. године објаљена у засебном издању Матице српске под насловом Кроз васиону и векове. Сам Миланковић је истакао да је то по броју штампаних и продатих примерака његово најуспелије дело. Оно је доживело још 6 српских и 2 немачка издања. Марко Малетин је писма оценио као „ванредан духовни продукт, један од најлепших који су нашим језиком написани“, те да је Миланковић „сјајним стилом...оригиналним и занимљивим приказивањем тих тешких егзактних проблема...успео да те проблеме стави у непосредан и интиман контакт са читалачком публиком, и да, у исто време пружи једно ванредно књижевно дело“. Кроз преписку Миланковића и Малетина током сарадње на публиковању писама и припреми књиге развило се међусобно поштовање и пријатељство ова два истакнута научна радника.

Књижевни одбор Матице српске на седници одржаној у новембру 1927. године изабрао Милутина Миланковића за почасног члана. У Годишњаку Матице српске (календару за 1941. годину) штампана је студија инжењера Славка Бокшана о Милутину Миланковићу. Ова студија представља један од првих радова код нас у коме се Миланковићеве идеје виде као велики допринос светској науци, тумачи се њихов универзални карактер и значај.

Милутин Миланковић је 27. јануара 1951. године, у својству потпредседника Српске академије наука и уметности, присуствовао обележавању 125-огодишњице Матице српске. Том приликом је у поздравној речи истакао „да је Нови Сад много деценија био уствари жариште културног, научног и уметничког живота код нас, чему, на првом месту, има да се заблагодари Матици српској, у којој је сачувана богата ризница сведочанстава онога што су радили Срби у Војводини“. Са друге стране, Матица српска је Милутина Миланковића уврстила међу 100 високих интелектуалаца који су били позвани да дају своје мишљење у вези са српскохрватским језиком. Миланковић је био један од 63 личности са врха интекелтуалног живота тадашње Југославије који су подржали тзв. Новосадски споразум, потписан 1954. године.

Од Милутина Миланковића Матица српска се опростила некрологом у свом часопису за природне науке. Појашњавању изузетне научне свестраности Милутина Миланковића допринеле су две студије Андрије Б. Стојковића у Матичином научном часопису за друштвене науке. Поводом обележавања 125-огодишњице рођења Милутина Миланковића, 2004. године приређена је изложба о њему са експонатима из Библиотеке Матице српске праћена стручним каталогом. Књига председника Матице српске Божидара Ковачека Милутин Миланковић и Матица српска. Непозната његова писма, пратеће архивалије и подаци, објављена наредне године, закључује јубилејски омаж Матице српске Милутину Миланковићу.

Под окриљем Матице српске група наших еминентних историчара, окупљена око идеје др Александра Форишковића, подухватила се великог и веома важног посла на изради Српског биографског речника. Радом на Српском биографском речнику руководи академик Чедомир Попов.

Ова енциклопедијска публикација доноси биографије свих значајнијих личности из српске историје од првих писаних споменика, дакле од IX века, до 1945. и то из практично свих области људског деловања и стваралаштва. Овакви подухвати су код готово свих европских народа предузимани од XVII до XX века и публиковани у вишетомним издањима која се до данашњих дана периодично допуњавају подацима о савременим личностима и новим сазнањима о онима из старијих времена.

У Редакцији Српског биографског речника завршен је огроман истраживачки поступак и сакупљени су подаци о 30.500 личности. Сам Азбучник чини око 22.500 досијеа личности које су оставиле трага у српској историји, а као посебан фонд чувају се подаци о око 5.500 личности странаца везаних на разне начине за наш народ. Српски биографски речник поседује биографске податке за више десетина хиљада ефемерних личности.

Током 1994. године започет је рад на писању биографија за први том. Први том (А―Б) је објављен 2004. године и садржи 1.972 лексикографске одреднице на којима је радило 423 сарадника. Други том (В―Г) изашао је из штампе 2006. године (1.840 биографија и 301 сарадник), трећи том (Д―З) изашао је из штампе у октобру 2007. године (1.809 биографија и 320 сарадника), а четврти том (И―Ка) у јулу 2009 (1.743 биографије уз учешће 344 сарадника).

У октобру 2011. године објављен је пети том Речника који садржати животописе 1.601 личности чија презимена, или имена, почињу на слова Кв―Мао. У овом тому објављене су биографије великана српске историје и културе као што су: Љубомир Ковачевић, Петар Коњовић, Лаза Костић, Петар Кочић, Милан Кујунџић Абердар, Лазар Хребељановић, Лаза К. Лазаревић, Сима Лозанић, Стефан Митров Љубиша, Георгије Магарашевић, Десанка Максимовић, Коста Манојловић итд.Све пристигле биографије прошле су уобичајену процедуру која се састоји од редакторских прегледа, прегледа уредника струка, епоха и главног уредника, уношења у рачунар, те другог читања редактора и главног уредника. Потом је уследио прелом текста и коректорски преглед. Као и све, до сада, објављене књиге Речника и ова поседује попис аутора и скраћеница за периодичне публикације и институције. На петом тому сарађивало је 336 сарадника који су ангажовани за писање биографија личности из својих струка или географских региона о којима аутори имају релевантне податке. Том садржи и 576 фотографија које су прикупљене истраживањем у институцијама културе и у личним и породичним архивима личности.

Упоредо са радом на петом, ради се и на шестом тому Речника за који се планира да обухвати личности чија презимена, или имена, почињу на слова Мар―Му.

Азбучник до сада објављена четири тома Речника као и око 200 одабраних биографија, које одсликавају структуру обухваћених личности, постављени су на сајт Матице српске, како би се јавност и на овај начин упознала са пројектом.