У понедељак, 12. маја 2025. године са почетком у 12 часова oдржан је Дан Призренске богословије у Матици српској. На самом почетку богослови Призренске богословије отпевали су песму: „У граду твоме Призрену”. Поздравне речи упутили су: председник Матице српске, проф. др Драган Станић, архимандрит Михаило (Тошић), игуман манастира Светих Архангела код Призрена и председница Косовскометохијског одбора Матице српске проф. др Валентина Питулић. Др Александра Новаков је подсетила на историјат Призренске богословије. Констатовала је да: „Животни пут Призренске богословије није био нимало лак, сналазиле су је све недаће кроз које је пролазио и српски народ, али се она дизала из пепела и није посустајала. Једно од најважнијих достигнућа Срба у Старој Србији у оквирима Османског царства јесте оснивање и рад Богословије у Призрену, пре 154 године. Богословија је била духовни стуб на којем је почивала целокупна просвета, али и из којег је потицала црквена јерархија. Богословија је после Првог светског рата радила са два наставна плана: скраћеним, који је био привремени, и који се састојао од више убрзаних течајева у трајању од по неколико месеци; и редовним, у четворогодишњем трајању, а све због недостатка наставног кадра, али и свештеника који су у великом броју страдали за време рата. Након Другог светског рата Богословија је, као потпорни стуб православне вере, одолевала жестоким нападима, како албанских екстремиста, тако и комуниста, борила се са тешким финансијским стањем, али је у овом периоду постала путоказ у који је гледао читав српски народ на Косову и Метохији, где је вера у Бога и даље била неупитна. Након бомбардовања 1999. године богословија је наставила свој рад у Нишу, где је подигнуто велелепно здање средствима Задужбине Симе Андрејевића Игуманова. Зграде Призренске богословије постале су уточиште за људе разних конфесија и народности. Била је симбол опстанка и отпора, све до Мартовског погрома 2004. године, када су све зграде спаљене и девастиране. Уместо да Призренска богословија нестане заувек, она се умножила, две богословије су наставиле са радом и у Нишу (1999) и у Призрену (2011)”, рекла је др Новаков.

Драмска уметница Марија Бергам Ристић казивала је стихове песме „Метохија” драмске уметнице Љиљане Лашић, посвећеној ученицима и професорима Призренске богословије.

Заменик в.д. ректора Богословије протосинђел, Исидор (Јагодић), професор и васпитач призренских богослова говорио је о томе шта је Богословија данас. „Наша школа је једна од најмлађих српских светиња у Призрену. Постоји и дела нешто више од 150 година, а утемељена је на далекосежној визији и истинском родољубљу Симеона Симе Игуманова. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену више је од школе – она је пројава живог организма Цркве Христове на косовскометохијској земљи. Наши ученици, њихови родитељи и заједница коју градимо унутар ове школе, стоје као мала Црква – сабрана, често притиснута и страдална, али увек изобилно благословена. Живот у богословији није лак и бајковит – он је крст. Живот богословаца захтева озбиљно одрицање и труд, али дарује смирење и кроз трпљење непоколебиву наду. Васпитавање данас у Призрену бива, не толико речима, колико личним примером – кроз молитву, служење и трпљење… Зато што живимо у Призрену, у граду који је кроз векове био украс српске духовности и непоколебиви пример истрајности, ми имамо посебну одговорност. Јер на овом месту се јасно види колико је важно да нам вера буде више од речи о вери, тј. да се показује на делу. То не значи да увек успевамо у овоме, али макар дајемо све од себе да бар мало од тога остваримо. Зато се трудимо да чувамо светињу добијену од Бога – ову децу, цркве и светиње, као и наше хришћанско призвање. На Косову и Метохији је свака светиња својеврсна рана, свака рана сведочанство истрајности, а сваки корак у овом граду – ход по тлу натопљеном храброшћу, осведоченом вером, истрајношћу и сузама. Бити данас у Призрену је дар и привилегија, само ако имамо очи да то стварно тако видимо. Међутим, то наше молитвено стајање у Призрену је стање у Духу, који се и овде у Матици српској баштини. Ево данас, и сви овде сабрани чинимо једно стајање са истрајношћу заједно са свима у Призрену, иако смо тренутно физички изван њега. Зато је заиста важно ово наше заједничко бденисање и стална будност за наше Косово и Метохију. Због тога са трепетом овде са вама стојим и благодарим на томе што чините за нас и са нама”, констатовао је отац Исидор.

Ученик Никола Зековић, казивао је стихове Петра Петровића Његоша из „Горског вијенца”, Василије Младеновић је говорио песму Милана Ракића „На Газиместану”. Ученици Призренске богословије: Димитрије Марковић, Андреј Тодоровић, Василије Младеновић, Никола Зековић, Павле Милованчевић и Сава Јовановић, су отпевали песме: „Еј, у Призрену зелена јабука”, „Удаде се, „Јагодо”, „Навали се Шар планина”, „Саздаде се црни облак” и „Ој, Косово, Косово”.

Призренска галаксија се сјатила у Матицу српску да пренесе дух царског Призрена, да подсети да су у њему гнездо свили призренски богослови и да нема одступања.

Сабрање су благословили митрополит бачки господин др Иринеј и митрополит рашко-призренски, господин Теодосије. Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.