У оквиру Одељења за сценске уметности и музику Матице српске, објављена је књига проф. др Горана Гаврића, „Фотографија, књижевност и филм”.

Анализа различитих аспеката фотографије, књижевности и филма, као и њихово довођење у везу посредством одабраних примера, показала је да је ова врста тумачења сасвим оправдана и утемељена, без обзира на бројне потешкоће у повезивању само наизглед неспојивог. Показало се и да методологија не може бити сасвим прецизна, нити је она јасно уобличена помоћу свих одговарајућих метода који свакако нису на располагању, те из тога произлази да не постоји аутентична методологија истраживања која би била примењена искључиво на анализу и поређење поменутих области. Стога је у овој књизи морала бити извршена селекција оних метода за које је аутор сматрао да су најадекватнији за постизање датог циља. Увек се може поставити питање зашто нису изабрани неки други методи, или да је њихов број можда требало да буде већи. Постојање већег узорка би пружило шири опсег за тумачење, и тако би се евентуално могло претпоставити да би тиме била обезбеђена и чвршће утемељена методологија истраживања. Међутим, то би било само привидно, јер би се, напротив, само даље продубила тешко сагледива разноликост многобројних метода у оквиру већ три различите области. Дакле, морало се прибећи скраћивању, односно крајњем сужавању опсега истраживања по више аспеката. Најпре је утврђен хронолошки опсег, јер је због његове велике ширине требало пронаћи кључне полазне тачке. С обзиром на то да су три разматране области прилично удаљене једна од друге по питању датума настанка, нарочито књижевност која је много раније настала, логично је било да се тај опсег прво утврди у оквирима односа фотографија-филм. Знатно краћи хронолошки опсег између ова два медија олакшао нам је у одређеној мери одабир метода и примера, јер би узимање књижевности за полазну основу у значајној мери проширило спектар најразличитијих могућности.

Међутим, и код односа фотографија-филм, будући да је и то, иако знатно краћи хронолошки опсег, ипак у приличној мери широк, морале су бити утврђене полазне и крајње тачке као оријентири у дефинисању методологије. Из тог разлога је било најбоље узети период настанка и почетних фаза развоја фотографије као полазну тачку, а савремену уметност, нове медије, најновије тенденције у уметности и актуелне проблеме појединаца у данашњем свету, као крајњу тачку. Такав хронолошки след је испоштован и у самој књизи, где се у прва два поглавља разматра ратна фотографија која је настала недуго након открића фотографије, а уједно је значајна и као жанр јер синтетизује и друге фотографске жанрове, попут портретне, пејзажне, репортажне и документарне фотографије. У последња два поглавља, пак, актуелне и уједно и кључне теме и проблеми са којима се сусреће појединац у данашњем времену, анализиране су у контексту филма. На тај начин је испоштован и троугао фотографија-књижевност-филм, јер се он пресликава и на сам садржај књиге по поглављима. Тако је у средишњем делу анализиран однос између фотографије и књижевности, као и књижевности и филма, при чему и ту није занемарена паралела између фотографије и филма. Притом је у том делу нагласак стављен на викторијанско доба, и то на одређене релативно краће временске периоде, а један исти филм је послужио за довођење фотографије и књижевности у везу са седмом уметношћу.

Занимљиво ће бити праћење развоја ове три области у будућности, и у складу са тим промена у методима и методологији истраживања односа истих. Ипак, требало би узети у обзир чињеницу да је методологија у извесном смислу лабава, или, боље ће ипак звучати, доста флексибилна, те гледајући из те позиције не би можда требало имати нека превелика очекивања. У том случају би могао постојати и велики раскорак између развоја самих области и њихове промене, а самим тим и измена у оквирима већ постојећих метода или њихове једноставне замене неким новим. Фотографија и филм могу да се даље развијају у техничко-технолошком аспекту, без обзира на то што су већ достигли висок степен настанком и даљим усавршавањем дигиталне технологије. Књижевност у том погледу нема никаквих шанси, јер се она уопште ни не заснива на поменутом аспекту. Она има једну равну путању која се није мењала вековима уназад, нити ће се мењати и у будућности. Ако посматрамо позиције све три области на овај начин, онда књижевност заправо једина има истинску моћ да утиче на промене метода и прилагођава себи друге две области, као и њихове методологије. Наравно, морају се узети у обзир и други веома важни аспекти њиховог развоја, који сви заједно могу у будућности дати извесне одговоре на претходно напоменута питања.

Comments are closed.