Предавањем Усмено књижевно благо Косова и Метохије започела је Недеља Косова и Метохије у Матици српској. Поздравну реч упутио је генерални секретар Матице српске др Милан Мицић. Програм је водила и нешто више о Косовскометохијском одбору и о Недељи Косова и Метохије говорила је др Александра Новаков, секретар Одбора.
Проф. др Валентина Питулић је говорила о теренским записима народних умотворина са Косова и Метохије. Теренски записи народних умотворина са Косова и Метохије који су обављени после бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године и егзодуса једног дела Срба са вековних огњишта представљају доказ вековног трајања етнопсихолошке заједнице која је, упркос тешким искушењима, успела да очува свој идентитет. Усмено наслеђе Срба са ове територије представља непроцењиво благо које сведочи о дугом трајању. У записима у последњих двадесет година овог века сачувани су готово сви облици обредно-обичајне праксе који су вековима били чувари идентитета. Теренско истраживање обављено је на целој територији Косова и Метохије, тамо где је остао српски живаљ који је, чувајући своје традиционално усмено наслеђе, успео да опстане у тешким условима после доласка међународних мировних снага. Богатство записа у којима доминирају архаични симболи, синкретизам, остаци многобожачког веровања који су временом христијанизовани, слојевитост усменог текста и мелодије, указују на комплексност записа. Они сведоче о дугом трајању етнопсихолошке заједнице која, преко сложених облика обредно-обичајне праксе, одолева покушају затирања материјалне и нематеријалне баштине Срба са Косова и Метохије. Последњи теренски записи обичаја и усмене књижевности сведоци су истрајавања уметности речи као важног момента опстанка традиционалне културе управо тамо где прети опасност потпуног нестанка, под утицајем новонасталих друштвено-историјских (не)прилика.
Доц. др Марија Миљковић је говорила о Духовном сродство у традицијској култури Срба на Косову и Метохији (народне установе побратимства/посестримства и кумства). Миљковић је констатовала да се у сродничком систему свих словенских народа, поред крвног сродства, значајна пажња посвећује се и такозваним духовним/вештачким или ритуалним везама. Српска православна црква под духовним сродством подразумева кумство и усиновљење, али у традицијској култури Срба издвајају се још и побратимство/посестримство и сродство по млеку. На Косову и Метохији, духовно сродство, по значају које има, еквивалентно је сродству по крви. Савремени теренски записи о томе врло често показују да се веза склопљена посредством Бога или светитеља сматра чак значајнијом од везе која нам рођењем припада. Представила је истраживање о народним установама побратимства/посестримства и кумства у којем је учествовало двадесет саговорника са Косова и Метохије, углавном из руралних подручја. Однос духовних сродника изузетно је комплексан. Међу њима је, неписаним божанским законом, забрањено било какво вређање, а највећим грехом сматра се телесно општење. У супротном, свако кршење табуа духовног сродства сматра се тешком повредом етичких начела те су последице по прекршиоца, а врло често и неког његовог потомка, неминовне. Говорила је и о разлозима и начинима склапања духовног сродства где до изражаја долази фрагментарна очуваност обредно-обичајне праксе, изутно важне, према мишљењу саговорника, становницима ових простора.
Мср асс. Маријана Стојковић је говорила о Белим покладама и Лазарицама у Сиринићкој жупи. Подсетила је да на Косову и Метохији, подно Шар-планине налази се Сиринићка жупа, поднебље на коме народна традиција и данас живи истим виталитетом као у прошлости а њени мештани су још увек истрајни да ту традицију и данас баштине и негују. Управо је из тога разлога тема овог излагања било живо усмено књижевно наслеђе карактеристично за поменуто поднебље, из чије су разноликости издвојена два специфична празника са богатом обредно-обичајном праксом, Беле покладе или такозвана Прочка и Лазарица, зимски и пролећни обреди. У готово неизмењеном облику, обредно-обичајна пракса о поменутим празницима и данас функционише, чиме је постала саставни део културне и уметничке баштине Сиринићке жупе и бедем очувања и опстанка народа тих простора.
Отворена је изложба Избор радова са ликовне колоније акварела „Газиводе“ 2005–2020. Нешто више о Колонији „Газиводе“ рекла је Андријана Живановић, директорка Дома културе „Стари Колашин“. „Радује ме чињеница да сам поново у нашој Матици српској сада на отварању изложбе са Ликовне колоније акварела ,,Газиводе“ коју Дом културе ,,Стари Колашин“ већ 19 година успешно организује у сарадњи са Покрајинским културним центром Приштина са седиштем у Лепосавићу“, рекла је госпођа Живановић. Констатовала је да се значај Ликовне колоније акварела ,,Газиводе“ огледа у посебности места и времена у ком се дешава, околности у којима настају радови, а то је другачија врста неизвесности живота и трајања, али пре свега у неговању и очувању акварелског израза који нас задивљује својом лепотом и необичношћу, захваљујући изузетним ствараоцима који снагом свог духа проширују и наше видике.
Изложбу је отворио мр Данило Вуксановић, заменик управника Галерије Матице српске. Отварајући изложбу Вуксановић је поред осталог рекао: „Више је него симболично да ови радови долазе са једног вештачког језера испод кога се налази обиље нашег културног наслеђа о коме се слабо зна“. Колоније које се одржавају на Косову и Метохији су веома важне јер то визуелно присуство, може бити оно захваљајући чему ћемо се сачувати, окренути сами себи и оном што је наш идентитет.
У уметничком делу програм учествовала је Даница Ђукић, отпевавши две песме „Густа ми магла паднала“ и „Мој голубе“. Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви Матице српске.