На Тројичиндан, у недељу 4. јуна 2023. године, прослављена је слава манастира Стањевићи служењем Свете Литургије и Духовном академијом уз молитвено учешће око хиљаду верника. Светим богослужењем је началствовао eпископ јужноамерички и администратор Митрополије Загребачко-љубљанске господин Кирило уз саслужење архимандрита Лазара из манастира Илајн у Аустралији, архимандрита Јефрема, игумана Рaфаила, настојатеља ман. Подмаине, протојереја Благоја Рајковића, ректора Цетињске богословије. Богослужeње је окончано освештањем споменика двојици јунака, постављених на прагу манастира. Први је споменик великом војводи Николи Стањевићу, ктитиру манастира из 1338. а други црногорском ратнику из 18. и 19. вијека у лику војводе Милоша Кривокапића.

Беседом Александра Новаков „Призрен и Цетиње-златна крила српске душe” започета је Духовна академија у амфитеатру испред манастира. Др Новаков се у беседи осврнула на важност Призрена и Цетиња за српски народ и очување националног идентитета. „Цетиње је било вековна престоница Црне Горе, петовековна зеница њене историје. Познато је као престоница Црнојевића и Петровића, столица митрополита и господара Црне Горе. Место где је одштампана прва јужнословенска књига. На Цетињу је рођен, живео и сахрањен Свети Петар Цетињски и можда је баш због његових светих моштију Цетиње и небеска престоница. Не заборавимо владику и писца Петра Петровића Другог Његоша који је изнедрио васељенску мисао и на Цетињу написао „Горски вијенац”, једно од најзначајних српских књижевних дела, где је реч Косово заступљено само мало мање него реч Бог. Владика Раде је и обновитељ Косовског завета, и није необично да се у највећем интензитету очувала жива снага косовске традиције, жива као хлеб и вода, баш у Црној Гори. А о томе зашто је то тако говори нам писмо које је Његош са Цетиња написао Осман-паши скадарском „кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије које нијесу погинуле од Турака, оставили свој отачаство и овијем горама утекле“. Сеобе су вечне, то знамо, велики део данашње Црне Горе дошао је са Косова и Метохије. Његош је сањао ослобођено српство и говорио: „Треба најприје да се српство ослободи и уједини. Ја бих тада у Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен, да заједно владамо над слободним народом“.

Новаков је подсетила је да је млади кнез Никола давне 1867. године, уочи Видовдана са Цетиња казивао своје стихове „Онамо намо, да виђу Призрен, та то је моје дома ћу доћ. Старина мила тамо ме зове, ту морам једном оружан поћ’“. И пошао је, након 45 година испунио је обећање и ослободио Метохију са својим унуком, потоњим краљем Александром.

„А за Призрен кад ме питате… Почивши владика Атанасије говорио је да Призрен није град, није ни држава, није ни континент, Призрен је галаксија. Та галаксија је нешто старији град од Цетиња. У њему више од хиљаду година постоји православна Епископија. Од времена великог жупана Стефана Немање Призрен се налазио у склопу српске државе. Када је Призрен, након златног свог доба од 12. до 15. века потпао под турску власт 1455. године и губио свој ранији значај, Цетиње се уздизало јер га је Иван Црнојевић одабрао за своје средиште, где је саградио манастир посвећен Пресветој Богородици. Срби Призренци били су познати по оданости својој вери, моралном животу и поносу што живе у том значајном граду. Они су водили рачуна о вишим, националним интересима, а не само о онима који се „граниче с кућним прагом” и тако су се сачували у својој вери и народности”.

Новаков се присетила времена страдња и рекла је: „Срби Призренци нису одолели акцији „Милосрдног анђела” 1999. Иселили су се, оставили су своје домове и светиње.. У тим тренуцима када су живи завидели мртвима, појавио се он, митрополит Амфилохије са Цетиња. Дошао је да утеши преостале, да опоја и сахрани упокојене, да из провалија и беспућа сакупи лешеве српских страдалника”.

Др Новаков је завршила речима: „И на Цетињу и у Призрену данас има Срба. Додуше веома мало али то стање не брине, то је само трен у вечности! Бројно стање на земљи не значи ништа, колико је Срба под земљом који трају у нашим сећањима, који подстичу на делање и као спомен на њих баш у Призрену се Српство осећа јаче него било где на свету. Уздамо се у Господа да ће и Призрен и Цетиње заувек бити расадници српске мисли и окрепитељи српске душе. Завршила бих заједничком химном ,,Онамо намо са развалина дворова царских врагу ћу рећ: с очњишта милог бјежи ми куго”. С тим што кугом сматрам не неког човека но његово нечашће, некршће, рушилачки мрак и безумље, рекла је Новаков. Део беседе у прилогу.