У суботу, 12. октобра са почетком у 17 часова, у Српском културном центру у Осијеку одржано је предавање „Жене Матице српске”. Предавање је реализовано захваљујући сарадњи Српског културног друштва Просвјета, пододбор Осијек, и Матице српске. У име домаћина госте и публику поздравио је господин Зденко Чикара, а о женама које су обележиле безмало два века дугу историју Матице српске говориле су др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, и др Светлана Милашиновић, секретар Уредништва „Летописа Матице српске”.
Др Александра Новаков упознала је публику са положајем и улогом жена у историји и традицији Матице српске од њених почетака до данас, са посебним освртом на Марију Трандафил, угледну добротворку из ХIX века. Највеће завештање Марије Трандафил било је оснивање „Завода Марије Трандафил за српску православну сирочад” чију је управу поверила Матици српској. Одредила је износ за подизање зграде у којој ће Завод бити смештен и од којег ће се издржавати његови питомци, и прописала правила руковања Заводом. Задатак ове институције био је да прима сиромашну мушку српску децу, која би овде добила пристојне услове за живот и образовање, а после дванаесте године ишли су на занат или стручне индустријске школе. По завршеном занату или школи питомци су добијали почетни капитал за отпочињање рада. Зграда Завода завршена је 1912. Матица српска се у ово здање уселила 1926. а дом за сиромашну децу пресељен је у новосаграђену зграду 1927.
Др Светлана Милашиновић говорила је о Аници Савић Ребац, ћерки Милана Савића, некадашњег секретара Матице српске и једног од битнијих уредника „Летописа Матице српске” (1896-1912) и једној од најобразованијих жена ХХ века. Акценат је стављен на значај породице Савић за развој Матице српске и „Летопис Матице српске” крајем XIX и у првој половини XX века, те научно, песничко и есејистичко дело Анице Савић Ребац.
У петак, 11. октобра 2024. године у 12 часова, у свечаној сали Матице српске представљена је књига „Борово – сумрак једног свитања“, аутора Славка Бубала, истакнутог новинара и публицисте из Вуковара. Ово дело говори о настанку једне од највећих фабрика на простору тадашње Краљевине Југославије и о њеној судбини током бурне историје двадесетог века. У њој су записане приче о догађајима и људима, које се у историјским књигама не могу наћи, приче због којих историја поприма сасвим другачије лице. Књига има четири дела. У првом је описан период од изградње фабрике до 1941. године, у другом судбина фабрике током Другог светског рата, а у трећем је реч о послератном развоју Борова и саме фабрике. Четврти део кроз историјске фотографије дочарава читаоцу како је све то изгледало. О књизи „Борово – сумрак једног свитања“ говорили су новинар Срђан Секулић, књижевник Ђорђе Нешић, библиотекар и истраживач Боривој Чалић, а своје утиске о писању једног овако драгоценог и занимљивог дела изнео је аутор Славко Бубало.
Средства за овај програм који је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске обезбедио је Град Нови Сад.
Музичке вечери су, након летње паузе, настављене „Концертом барокне музике”, који је наставио афирмацију виоле као солистичког инструмента, у рукама изврсне Душице Половине, али и истакао велики таленат Мирослава Поповића, пијанисте који приводи крају свој докторски пројекат.
Душицa Пoлoвинa, дoктoр умeтнoсти, рeдoвни прoфeсoр, рoђeнa je у Нoвoм Сaду, гдe je joш кao студeнт, 1986. гoдинe, oдржaлa први сoлистички кoнцeрт у Студиjу M. Пoслe зaвршeних oснoвних студиja виoлe нa Aкaдeмиjи умeтнoсти у Нoвoм Сaду у клaси прoфeсoрa Лaслa Хoрвaтa, Душицa Пoлoвинa усaвршaвaла се нa мaгистaрским и дoктoрским умeтничким студиjaмa, нa Фaкултeту музичкe умeтнoсти у Бeoгрaду. Упoрeдo сe усaвршaвaлa нa мajстoрским курсeвимa, штo je дoвeлo дo рeдoвнe кoцeртнe aктивнoсти нa сoлистичкoм плaну. Свeстрaнa oриjeнтaциja Душицe Пoлoвинe oглeдa сe у усмeрeнoсти нa кaмeрну музику и oркeстaрскo свирaњe. Прeкo двaдeсeт гoдинa Душицa Пoлoвинa билa je вoђa дeoницe виoлa у кaмeрним, oпeрским и симфoниjским oркeстримa. У пeриoду oд 1999. гoдинe дo дaнaс у клaси Душицe Пoлoвинe диплoмирaлo je више од тридeсeт студeнaтa. Њихoвo дeлoвaњe зaпaжeнo je у вoдeћим кaмeрним, oпeрским и симфoнијским oркeстримa, кao и у музичким шкoлaмa у Србиjи.
Мирослав Поповић био је ђак новосадске Музичке школе „Исидор Бајић”, у класи проф. Иване Брановачки. Дипломирао је 2008. године код Владимира Огаркова, гостујућег професора из Русије, на Академији уметности у Новом Саду. Усавршавао се код познатих педагога, а на такмичењима за младе пијанисте однео је многе прве награде и у земљи и у иностранству. Поред интерпретације класичних дела бави се и компоновањем својих. Његове композиције, као и аранжмани за стандардне и нестандардне музичке саставе, јавно су извођене, а неке од њих налазе се у нотним издањима, нпр. за Музички конзерваторијум у Женеви. Наступао је у новосадској Градској кући, Синагоги, Галерији САНУ у Београду, у сали Коларчеве задужбине, сали Београдске филхармоније, Великој сали СКЦ-а Београд, на фестивалу СОМУС (Сомбор) – солистички, са оркестром, и као члан камерних састава са истакнутим савременим уметницима, између осталих и са Душицом Половином, са којом је 9. октобра свирао у Матици српској.
Концерт су отворили Марчеловом Сонатом у Г-дуру, чији су ставови, пратећи распоред лагано–брзо–лагано–брзо, показали да увежбаност дуа Половина–Поповић успешно савладава све изазове. Нежни звук виоле савршено се преплитао са клавирским деоницама, чему су несумњиво узрок велико извођачко умеће и сличан сензибилитет уметника. Колико су складно звучали заједно, толико су биле праве посластице и две Бахове композиције које је сваки од уметника извео соло: Душица Половина Свиту бр. 1 за виолончело, у транскрипцији за виолу, а Мирослав Поповић Токату у Д-дуру. Следили су Нардини и Корели у заједничком извођењу. Одушевљена публика аплаузима се изборила за бис, који је Душица Половина најавила речима: „За све вас – Мазурка, Глинка!” Тако је у присној атмосфери и живој комуникацији између уметника и публике завршен овај дивни концерт, који можете погледати у видео-архиви на Youtube каналу Матице српске.
У четвртак 10. октобра 2024. године у Матици српској одржано је представљање књиге „Нежност словенска. Антологија српске и словачке поезије: песници рођени после 1945. године“. У оквиру едиције „Књижевни дијалози“ у суиздаваштву Матице српске и Словачког литерарног центра у Братислави објављена је двојезична антологија српске и словачке поезије „Нежност словенска“. Антологију је приредио уређивачки одбор у саставу: Јован Делић, Иван Негришорац, Саша Радојчић, Селимир Радуловић, Драган Хамовић, Мирослав Бјелик, Мирослав Демак и Мартин Пребуђила.
На самом почетку присутне је поздравио проф. др Драган Станић, председник Матице српске, а о антологији су говорили Михал Харпањ, Мирослав Демак, Мартин Пребуђила, Оли Глуштикова и Ђорђо Сладоје. Програм је водила Милена Кулић, стручни сарадник Одељења за књижевност и језик.
У овој антологији заступљени су следећи аутори: Рајко Петров Ного, Стеван Тонтић, Мирослав Максимовић, Милосав Тешић, Милан Ненадић, Душко Новаковић, Радмила Лазић, Новица Тадић, Злата Коцић, Војислав Деспотов, Братислав Милановић, Селимир Радуловић, Ђорђо Сладоје, Никола Вујчић, Иван Негришорац, Ђорђе Нешић, Драган Јовановић Данилов, Саша Радојчић, Драган Хамовић, Милена Марковић, Михал Худа, Милан Рихтер, Мирослав Демак, Мирослав Бјелик, Злата Матлакова, Јан Швантнер, Јан Тазберик, Петер Мишак, Маргита Иваничкова, Дана Подрацка, Јурај Куњјак, Јозеф Лајкерт, Мартин Пребуђила, Ладислав Чањи, Ерик Ондрејичка, Павол Томашович, Игор Валек, Ингрид Лукачова и Оли Глуштикова.
На промоцији је истакнуто оно што је назначено у уводном тексту у антологији: „Два словенска народа, Срби и Словаци, Словаци и Срби, добар су пример народа који су блискога порекла, али који током свога трајања нису олако заборављали ту чињеницу порекла која чини да се, и данас, после много векова, међусобно добро разумеју и да имају једни другима шта да кажу. Развијена свест о заједништву, свест која почива колико на чињеницама порекла толико и на чињеницама доброг међусобног разумевања, омогућује двама народима да се колико загледају у мутне и неразговетне догађаје из прошлости толико и да пројектују сродне представе о будућности: једино у споју те две дубоке и далеке димензије времена, у споју исказаном у пресеку који називамо увек актуелном садашњошћу, требало би градити сопствену колективну, народну судбину и конкретну историјску стварност. А та градња, опет, не би смела само да се заснива на прилагођавању општим, светским, наметнутим околностима него и на активној градњи оног смисла који се једном словенском народу открива као веродостојна вредност људског и човечанског живота, онаквог какав је могућ у овом времени и на овом свету.“
Књига је објављена у оквиру сарадње Словачког литерарног центра из Братиславе и Матице српске, а штампање је омогућио Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Цео програм је снимљен и може се погледати у видео архиви сајта Матице српске.
У понедељак, 7. октобра 2024. године, у Свечаној сали Матице српске одржан је програм „Само дела љубави остају“ поводом обележавања 100 година од рођења академика Владете Јеротића. Програм су заједнички организовали Матица српска и Задужбина Владете Јеротића. Поздравну реч одржао је председник Матице српске проф. др Драган Станић, а о академику Јеротићу говорили су проф. др Драган Симеуновић, протођакон др Драган Стаменковић и проф. др Ирена Арсић. Програм је водила мср Милена Кулић.
Пред пуном салом Матице српске, председник Матице српске истакао је да је Јеротић својим интелектуалним радом и духовним сазревањем истовремено најнепосредније утицао на сазревање нашег народа и културе. Протођакон Српске православне цркве, теолог и лекар др Драган Стаменковић, указао је на то да се психолошко и религиозно биће човека провлачи кроз читаво Јеротићево дело. Говорећи о Јеротићу, проф. др Драган Симеуновић рекао је да је он био један од најутицајнијих српских интелектуалаца 20. и почетка 21. века. Уредник Јеротићевих издања од 1995. године проф. др Ирена Арсић подсетила је да је Задужбина Владете Јеротића, основана 2007. године, наставила рад на штампању и популаризацији његових дела.
Задужбина je у току године јубилеја објавила две нове књиге Владете Јеротића, под насловима „Верујем, не верујем, не знам…“ и „Ако не постанемо бољи, постаћемо гори“. Ове књиге представљају зборнике текстова штампане до сада у научним публикацијама и стога недовољно познате читалачкој публици. Поред тога, у едицији „Владета Јеротић о…“, која објављује тематски груписане студије, биће објављена књига „О Фројду“.
Као капитални подухват, у припреми је и „Речник појмова Владете Јеротића. Путокази и утехе“, који је настајао током последње две деценије на основу ауторових књига, чиме ће дело нашег угледног неуропсихијатра, филозофа и есејисте приближити не само његовим верним читаоцима, него и до сада ретким проучаваоцима. Задужбина, такође, наставља са објављивањем рукописа из оставштине, па ће, после „Дневника“ и „Дневника снова“ Владете Јеротића, бити објављен и дневник његовог оца, Момчила, који је водио записе од рођења до 21. године свога сина. Дневник из рукописа приређује вишедеценијски уредник Јеротићевих издања, Ирена Арсић, под насловом „Моме сину, Владети“.
Цео програм је снимљен и може се погледати у видео архиви сајта Матице српске.
