У среду, 16. октобра 2024. године, у Свечаној сали Матице српске одржана је свечаност уручења „Бранкове награде Матице српске“ за школску 2022/23. годину за дипломске и семинарске радове из домена књижевних изучавања. Награђеним студентима и присутној публици обратила се на почетку проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик, а потом проф. др Горан Васин, продекан за међународну сарадњу и науку Филозофског факултета у Новом Саду. Записник са састанка Жирија прочитала је проф. др Сања Париповић Крчмар, а о награђеним радовима говорио је проф. др Војислав Јелић, председник Жирија. Награђене студенткиње Милица Миланков (прва награда) и Јустина Шибул (трећа награда) обратили су се присутнима уз речи захвалности, а диплома и награда ће накнадно бити уручена Емилији Милосављевић (друга награда).
Жири је радио у саставу: проф. др Војислав Јелић (председник), проф. др Сања Париповић Крчмар, проф. др Драгана Вукићевић, проф. др Владимир Гвозден и проф. др Наташа Половина. Награде је уручила проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик, а програм је водила мср Милена Кулић, стручни сарадник Одељења.
Свечаност је снимљена и може се погледати овде. Програм је подржан од стране Градске управе за културу Града Новог Сада.
У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик објављена је књига „Лексиколошка лингвокултурологија“ проф. др Рајне Драгићевић. Ова књига обухвата поглавља: „Уводна разматрања“, „Речници као извор грађе за лингвокултуролошка истраживања“, „Колокације као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Прецедентни искази као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Еталони као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Анкетирање у лингвокултуролошким истраживањима“, „Вербалне асоцијације као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Појмовне метафоре као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Књижевна дела као извор за лингвокултуролошка истраживања“ и „Масовне језичке манифестације као извор за лингвокултуролошка истраживања“.
Монографија „Лексиколошка лингвокултурологија“ спада у монографије, али је намењена и студентима који слушају Лингвокултурологију као универзитетски предмет, лексиколозима, лингвокултуролозима различитих опредељења, студентима који студирају српски језик као страни, предавачима српског језика као страног и свима који се интересују за (лингвокултуролошку) лексикологију и (лексиколошку) лингвокултурологију. Ова монографија се разликује од уџбеника по томе што се о свим питањима износе наши лични увиди, резултати наших истраживања и што се посебна пажња посвећује проблемима које сматрамо нарочито интригантним. Тај лични печат види се и у чињеници да се у књизи ауторка позива на скоро педесет својих радова. Ипак, ова књига настала је као резултат припрема за универзитетски курс, у њој се цитира више од 250 радова значајних српских и страних аутора који су теоријски и методолошки утемељили лингвокултурологију и сродне дисциплине. Због тога ова књига представља и универзитетски уџбеник.
Рецензенти књиге су проф. др Ксенија Кончаревић, проф. др Марија Стефановић и проф. др Јасмина Дражић. Штампање ове књиге омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.
У суботу, 12. октобра са почетком у 17 часова, у Српском културном центру у Осијеку одржано је предавање „Жене Матице српске”. Предавање је реализовано захваљујући сарадњи Српског културног друштва Просвјета, пододбор Осијек, и Матице српске. У име домаћина госте и публику поздравио је господин Зденко Чикара, а о женама које су обележиле безмало два века дугу историју Матице српске говориле су др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, и др Светлана Милашиновић, секретар Уредништва „Летописа Матице српске”.
Др Александра Новаков упознала је публику са положајем и улогом жена у историји и традицији Матице српске од њених почетака до данас, са посебним освртом на Марију Трандафил, угледну добротворку из ХIX века. Највеће завештање Марије Трандафил било је оснивање „Завода Марије Трандафил за српску православну сирочад” чију је управу поверила Матици српској. Одредила је износ за подизање зграде у којој ће Завод бити смештен и од којег ће се издржавати његови питомци, и прописала правила руковања Заводом. Задатак ове институције био је да прима сиромашну мушку српску децу, која би овде добила пристојне услове за живот и образовање, а после дванаесте године ишли су на занат или стручне индустријске школе. По завршеном занату или школи питомци су добијали почетни капитал за отпочињање рада. Зграда Завода завршена је 1912. Матица српска се у ово здање уселила 1926. а дом за сиромашну децу пресељен је у новосаграђену зграду 1927.
Др Светлана Милашиновић говорила је о Аници Савић Ребац, ћерки Милана Савића, некадашњег секретара Матице српске и једног од битнијих уредника „Летописа Матице српске” (1896-1912) и једној од најобразованијих жена ХХ века. Акценат је стављен на значај породице Савић за развој Матице српске и „Летопис Матице српске” крајем XIX и у првој половини XX века, те научно, песничко и есејистичко дело Анице Савић Ребац.
У петак, 11. октобра 2024. године у 12 часова, у свечаној сали Матице српске представљена је књига „Борово – сумрак једног свитања“, аутора Славка Бубала, истакнутог новинара и публицисте из Вуковара. Ово дело говори о настанку једне од највећих фабрика на простору тадашње Краљевине Југославије и о њеној судбини током бурне историје двадесетог века. У њој су записане приче о догађајима и људима, које се у историјским књигама не могу наћи, приче због којих историја поприма сасвим другачије лице. Књига има четири дела. У првом је описан период од изградње фабрике до 1941. године, у другом судбина фабрике током Другог светског рата, а у трећем је реч о послератном развоју Борова и саме фабрике. Четврти део кроз историјске фотографије дочарава читаоцу како је све то изгледало. О књизи „Борово – сумрак једног свитања“ говорили су новинар Срђан Секулић, књижевник Ђорђе Нешић, библиотекар и истраживач Боривој Чалић, а своје утиске о писању једног овако драгоценог и занимљивог дела изнео је аутор Славко Бубало.
Средства за овај програм који је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске обезбедио је Град Нови Сад.
Музичке вечери су, након летње паузе, настављене „Концертом барокне музике”, који је наставио афирмацију виоле као солистичког инструмента, у рукама изврсне Душице Половине, али и истакао велики таленат Мирослава Поповића, пијанисте који приводи крају свој докторски пројекат.
Душицa Пoлoвинa, дoктoр умeтнoсти, рeдoвни прoфeсoр, рoђeнa je у Нoвoм Сaду, гдe je joш кao студeнт, 1986. гoдинe, oдржaлa први сoлистички кoнцeрт у Студиjу M. Пoслe зaвршeних oснoвних студиja виoлe нa Aкaдeмиjи умeтнoсти у Нoвoм Сaду у клaси прoфeсoрa Лaслa Хoрвaтa, Душицa Пoлoвинa усaвршaвaла се нa мaгистaрским и дoктoрским умeтничким студиjaмa, нa Фaкултeту музичкe умeтнoсти у Бeoгрaду. Упoрeдo сe усaвршaвaлa нa мajстoрским курсeвимa, штo je дoвeлo дo рeдoвнe кoцeртнe aктивнoсти нa сoлистичкoм плaну. Свeстрaнa oриjeнтaциja Душицe Пoлoвинe oглeдa сe у усмeрeнoсти нa кaмeрну музику и oркeстaрскo свирaњe. Прeкo двaдeсeт гoдинa Душицa Пoлoвинa билa je вoђa дeoницe виoлa у кaмeрним, oпeрским и симфoниjским oркeстримa. У пeриoду oд 1999. гoдинe дo дaнaс у клaси Душицe Пoлoвинe диплoмирaлo je више од тридeсeт студeнaтa. Њихoвo дeлoвaњe зaпaжeнo je у вoдeћим кaмeрним, oпeрским и симфoнијским oркeстримa, кao и у музичким шкoлaмa у Србиjи.
Мирослав Поповић био је ђак новосадске Музичке школе „Исидор Бајић”, у класи проф. Иване Брановачки. Дипломирао је 2008. године код Владимира Огаркова, гостујућег професора из Русије, на Академији уметности у Новом Саду. Усавршавао се код познатих педагога, а на такмичењима за младе пијанисте однео је многе прве награде и у земљи и у иностранству. Поред интерпретације класичних дела бави се и компоновањем својих. Његове композиције, као и аранжмани за стандардне и нестандардне музичке саставе, јавно су извођене, а неке од њих налазе се у нотним издањима, нпр. за Музички конзерваторијум у Женеви. Наступао је у новосадској Градској кући, Синагоги, Галерији САНУ у Београду, у сали Коларчеве задужбине, сали Београдске филхармоније, Великој сали СКЦ-а Београд, на фестивалу СОМУС (Сомбор) – солистички, са оркестром, и као члан камерних састава са истакнутим савременим уметницима, између осталих и са Душицом Половином, са којом је 9. октобра свирао у Матици српској.
Концерт су отворили Марчеловом Сонатом у Г-дуру, чији су ставови, пратећи распоред лагано–брзо–лагано–брзо, показали да увежбаност дуа Половина–Поповић успешно савладава све изазове. Нежни звук виоле савршено се преплитао са клавирским деоницама, чему су несумњиво узрок велико извођачко умеће и сличан сензибилитет уметника. Колико су складно звучали заједно, толико су биле праве посластице и две Бахове композиције које је сваки од уметника извео соло: Душица Половина Свиту бр. 1 за виолончело, у транскрипцији за виолу, а Мирослав Поповић Токату у Д-дуру. Следили су Нардини и Корели у заједничком извођењу. Одушевљена публика аплаузима се изборила за бис, који је Душица Половина најавила речима: „За све вас – Мазурка, Глинка!” Тако је у присној атмосфери и живој комуникацији између уметника и публике завршен овај дивни концерт, који можете погледати у видео-архиви на Youtube каналу Матице српске.
