Последње Музичко вече Матице српске у сезони 2025. представљало је праву посластицу за љубитеље класичне музике – три изузетна млада музичка талента, Богдан Спасић (2002) за клавиром, Бојана Вујић (2001) за виолином и Катарина Буљанчевић (2001) за виолончелом, у Свечаној сали извели су програм сачињен у потпуности од дела Дмитрија Шостаковича (1906-1975). Док је Богдан Спасић, као лауреат Награде из Задужбинских фондова Матице српске, од раније познат матичарској публици, две младе даме су по први пут наступиле у сали наше установе, а сви заједно изазвали су велико одушевљење публике.

Богдан Спасић (2002) рођен је у Београду, где је завршио Музичку школу „Коста Манојловић“ у класи проф. Весне Мартиновски, а потом дипломирао на Академији уметности у Новом Саду у класи ред. проф. Дориана Лељака, окончававши основне и мастер студије као студент генерације са просеком 10,00. За изузетне резултате у високом образовању добитник је бројних признања, међу којима се издвајају: Награда из Задужбинских фондова Матице српске, Награда Универзитета у Новом Саду (Summa cum laude), као и стипендије Министарства просвете и Фонда за даровите студенте Универзитета у Новом Саду — а у конкуренцији свих факултета у земљи, двоструки је добитник признања „Доситеј Обрадовић“. Наступао је у значајним концертним дворанама у Србији, а добитник је и више награда на државним и међународним такмичењима. Активно учествује на XV, XVI и XVII Светској пијанистичкој конференцији (WPC), где сарађује са угледним професорима из земље и иностранства. Тренутно је докторанд у класи проф. Лељака на Академији уметности у Новом Саду, у звању сарадника у настави.

Бојана Вујић (2001) почиње музичко образовање у Музичкој школи „Живорад Грбић“ у Ваљеву, коју завршава као ученик генерације, а средње школовање завршава као носилац Вукове дипломе и више школских признања. Основне студије виолине завршила је на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Николе Алексића са просеком 9,88, где тренутно похађа мастер студије. Добитница је награда на домаћим и међународним такмичењима, као и стипендија Фонда за младе таленте „Доситеја“ и Фонда за даровите студенте Универзитета у Новом Саду. Током студија наступала је као солиста и члан оркестара у бројним концертним просторима широм Србије, а сарађивала је и са Зрењанинском филхармонијом, Војвођанским симфонијским оркестром и другим ансамблима. Учествовала је на мајсторским курсевима код истакнутих виолиниста из земље и иностранства, као и у више међународних оркестарских пројеката.

Катарина Буљанчевић (2001) рођена је у Ћуприји, где са девет година започиње школовање у „Школи за музичке таленте“ у класи проф. Невене Бусарац, a средњу школу завршава у класи проф. Божe Сарамандића. Добитница је значајних награда на такмичењима, а наступала је у репрезентативним салама у земљи и иностранству, међу којима се издвајају: БЕЛЕФ (Festival d’été de Belgrade), Галерија САНУ, Галерија Коларчевог народног универзитета, Народни музеј у Београду, КС „Свилара“ и „Еђшег“ у Новом Саду, Athenaeum у Румунији, Концертна дворана „Ватрослав Лисински“ у Загребу… Турнеје са гудачким квартетом у Аустрији и САД, као и турнеје са симфонијским оркестрима у Италији, Словенији и Румунији обогаћују њену музичку каријеру. У току школовања похађала је мајсторске курсеве код истакнутих челиста и професора из земље и иностранства (Срђан Сретеновић, Драган Ђорђевић, Дамјан Сарамандић, Имре Калман, Тобијас Штосијек, Дејан Божић, Дмитриј Кузов, као и код Евгеније Епштајн у области камерне музике). Завршила је основне студије и уписала мастер студије на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Марка Милетића.

Уметници су се потрудили да свој одабрани Програм за „Вече Димитрија Шостаковича“ поткрепе чињеницама о историјату сваког дела и инспирацији која иза њега стоји. Њихов текст преносимо у целости:

„Прелудијум и фуга оп. 87 бр. 9 у Е-дуру

Шостаковичев циклус од 24 прелудијума и фуга оп. 87 настао је 1950. године, непосредно након што је композитор у Лајпцигу био члан жирија „Баховог такмичења“. Писан под директном инспирацијом барокне традиције, девети диптих по реду, у Е-дуру, доноси прозрачан, скоро камерни карактер: прелудијум је смирен и племенито обликован, док живахна фуга доноси јасну (иако двогласну) полифону линију и препознатљиву шостаковичевску енергију која расте у унутрашњој драматици.

Прелиди за клавир оп. 34 (избор):

Ове минијатуре, настале 1933–34. године, представљају једно од најличнијих и најспонтанијих ауторових дела. Премда компактни по форми, сваки прелид носи карактер мале музичке приче — од лирских и интроспективних до оштрих, гротескних и експлозивних. У вечерашњем избору смењују се дубока емоционалност у контрастима (бр. 17 и бр. 14), рафинирана, готово шостаковичевски „суво“ елегантна поетика (бр. 10 и бр. 16) и жустри, саркастични импулс који је обележио многе његове ране радове (бр. 20 и бр. 2). Ови комади, у својој економији израза, али сложеној драматичности откривају композитора у тренутку формирања његовог зрелог стваралачког стила.

Трио за виолину, виолончело и клавир оп. 67 бр. 2 у е-молу

Настао 1944. године у јеку окупације Лењинграда, овај трио представља једно од најпотреснијих и контекстуално најдубљих камерних остварења XX века. Посвећено је Ивану Солертињском (совјетском интелектуалцу, музикологу и критичару уметности), блиском Шостаковичевом пријатељу чија је изненадна и трагична смрт оставила дубок траг у његовом животу. Први став доноси јединствен, готово езотеричан увод виолончела у флажолетима (имитирајући замагљени ехо), који израста у трагичну, али племениту лирску линију. Други став је саркастични, скоро „усиљено демонизовани плес“ чији ритмови откривају иронију и гротеску као препознатљиве знакове Шостаковичевог музичког језика. Трећи став је једна од најпознатијих шостаковичевских ламентација — стоички, успорени плач, кроз дијалог виолине и виолончела. Финале (quasi Totentanz), у контексту злослутног „Плеса смрти“ развија мотиве јеврејске народне музике, са снажним симболичким слојевима повезаним са ратом, ужасима холокауста, страдањем невиних и универзалним човечанским, али и дубоко личним болом. Цело дело је конципирано као животна исповест, омеђена тежином суровог времена у коме је настало, приповедајући кроз неретко неподношљиво болан емотивни спој најоштријих контратса – добра и зла, живота и смрти.“

Ове захтевне и често изузетно драматичне композиције уметници су извели уз искрену емоцију и велику виртуозност која је остала забележена у нашој видео архиви.

У четвртак, 25. децембра 2025. године одржана је представа „Егзиперијева деца” чланова АП „Јанићије Поповић”, секције глуме Дома културе „Грачаница”, у Културној станици Степановићево. Представа „Егзиперијева деца”, настала по мотивима „Малог принца”, најпознатије новеле француског пилота Антоана де Сент Егзиперија, говори о пријатељству, љубави, одговорности и животном смислу. Драматизацију представе урадиле су Марија Караклајић и Ања Суша, а адаптацију и режију представе потписује Урош Младеновић.

Наступ деце глумаца из Грачанице организовала је Фондација „Симонида”, уз подршку Косовскометохијског одбора Матице српске.

Током боравка у Новом Саду, деца глумци аматери из Грачанице посетили су Матицу српску, Саборну цркву Светог Ђорђа, манастир Јазак, Ризницу Митрополије Карловачке и др.

„У касним вечерњим часовима Матицу је обасјало сунце. Стигли су јој гости — деца, глумци аматери из Грачанице. Након разговора о Матици српској, у који су се деца неочекивано укључивала, уследила је свечаност у салону Матице српске. Та деца, осуђена на живот у гету, показала су своје маестралне вештине — певала, свирала клавир, рецитовала… Звуци Турског марша, али и поезија Добрице Ерића, чули су се до небеса. Хвала им за радост коју су као дар принели”, рекла је секретар Косовскометохијског одбора Матице српске др Александра Новаков.

Долазак чланова АП „Јанићије Поповић”, секције глуме Дома културе „Грачаница”, у Новом Саду, поред Фондације „Симонида”, и Косовскометохијског одбора Матице српске, помогли су: Општина Грачаница и Министарство културе Владе Републике Србије. Догађај је финансијски помогао Секретаријат за културу града Новог Сада.

На рођендан велике добротворке и доброчинитељке Матице српске Марије Трандафил, Матица српска је у четвртак, 25. децембра у 12 часова у Свечаној сали обележила Дан Добротвора. Традиција задужбинарства укорењена је од самог оснивања Матице српске 1826. године. Својим прилозима, добротвори подржавају просветитељску мисао Матице српске, а повезује их племенита идеја о стварању једне јединствене кошнице и став да је част служити најстаријој српској културној, научној и књижевној институцији.

Добротворима се обратио председник Матице српске проф. др Драган Станић и изрекао дубоку захвалност за помоћ и подршку Матици српској. Програм је обогатила др Јелена Веселинов, управница послова Матице српске, казивањем о Марији Трандафил и њеним задужбинама.

Овогодишњим Великом добротвору, добротворима, доброчинитељима, дародавцима и свим установама и институцијама који су на различите начине помогли делатност Матице српске повеље захвалности и пригодне поклоне уручили су проф. др Драган Станић, председник Матице српске и мср Ивона Кнежевић, помоћник управника послова.

Након уручења повеља добротворима уследило је свечано отварање изложбе слика под називом „Роберт Калмаревић – сликар душе“ коју је отворио проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

Програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

Овогодишњи списак добротвора Матице српске можете погледати овде.

У понедељак 22. 12.2025. у Свечаној сали Матице српске одржана је промоција књиге Миленка Кундачине: „Дабар – од старог вијека до 1941. године“. На самом почетку присутнима су се обратили Генерални секретар Матице српске др Милан Мицић и Божидар Миловић председник Удружења Срба Херцеговаца у Новом Саду.

После уводног обраћања, присутнима се обратио проф. др Славко Гордић који је надахнуто говорио о значају и важности књиге, где је говорећи о судбинама људи, истакао неколико индивидуалних биографија, али и описао бурне догађаје који су се кроз историју одигравали на простору Дабра. Затим је уследило излагање др Милана Мицића који је истакао да се кроз студију Миленка Кундачине, иако се ради о локалној средини, може осетити историја у тоталитету. За разлику од већине историчара који се баве површином историје попут, дипломатије, политике и ратова, Кундачина улази много дубље и посматра стваран живот људи. Да би се разумело једно време и да би се разумео (микро)простор неопходно је обратити пажњу и на индивидуалне судбине људи и њихов начин живота.

На крају се присутнима обратио и аутор књиге Миленко Кундачина који говорећи о простору кроз време, истакао да археолошки остаци говоре да су на простору Дабра били настањени становници још у палеолиту, неолиту и у бронзаном добу. Први писани помен Дабра као жупе срећемо у „Љетопису попа Дукљанина“ средином 12. века. У дубровачким изворима жупа Дабар, према истраживању др Радмила Пекића, први пут се помиње 15. септембра 1283. године Дабрани су учествовали у првим борбама против Турака. Тако су се крајем августа 1388. године борили у одреду Радича Санковића у боју код Билеће, где је погинуо Богдан Хатељевић, који је сахрањен у Милавићима. У периоду аустроугарске окупације подручје Дабра, Хргуда и Дабрице имало је: 1879. године 3.469 становника, 1885. – 4.213 становника, 1895. – 4.998 становника и 1910. – 6.228 становника. Становништво се бавило земљорадњом и сточарством. У Великом рату 1914–1918. године у српској и црногорској војсци са подручја Дабра, Хргуда и Дабрице учествовало је 177 добровољаца, од којих су 23 погинула. У периоду Краљевине СХС/Југославије, по попису 1921. године, на подручју Дабра, Хргуда и Дабрице живело је 6.344 становника. За заслуге за учешће у Великом рату земљу у Војводини су добила 144 добровољца, од којих су се 104 иселила. Остали су добили обвезнице. Земљу у Војводини су добила и 33 устаника из Херцеговачког устанка, чијих се 25 породица иселило. У периоду Краљевине СХС/Југославије на Косово се иселило 88 породица.

Програм се реализовао уз финансијску подршку Града Новог Сада

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.