У петак, 17. октобра 2025. године у 12 часова, у Сали за седнице Матице српске представљена је књига „Срби и аристократија на територији данашње Румуније“, аутора др Саше Јашина, свештеника и историчара, који се налази на челу издавачке делатности Савеза Срба у Румунији. Овај догађај одржан је као резултат успешне вишегодишње сарадње између Матице српске и Савеза Срба у Румунији. Поздравну реч присутнима упутио је др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске. Потом је проф. др Владан Гавриловић, професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду, говорио о српском племству у Аустријској монархији. Др Милан Мицић је присутне детаљније упознао с биографијом аутора и садржајем саме књиге, а др Јашин је говорио о својим истраживањима која су претходила писању, као и о доприносу представљеног дела познавању наше прошлости.

Реализацију представљања ове књиге финансијски је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада. Програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

У издању Косовскометохијског одбора Матице српске, Архива Косова и Метохије и Дома културе „Грачаница” објављена је монографија „Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина”, ауторке проф. др Митре Рељић, друго, проширено издање.

Матица српска се најискреније диви и захваљује професорки Митри Рељић на херојском подвижништву и труду за све што је учинила да се овако важна књига напише и илуструје.

Књига је резултат вишегодишњег прикупљања и обраде споменичких натписа са порушених камених белега, као и података са поломљених или ишчупаних дрвених крстова, уништених спомен-чесми подигнутих на гробљима, лимених плочица постављаних (уместо крстова) изнад глава упокојених и убијених Срба и неидентификованих страдалника током ратних сукоба 1999. године и након њих.

Друго издање књиге иницирано је не само заинтересованошћу читалаца за њено прво издање него, и пре свега, насушном потребом да се књига допуни подацима са гробаља која, услед свакојаких препрека, нису уврштена у прво издање (с обзиром на размере страдања српских гробаља, и са овом допуном, књигом је обухваћен само део уништеног сепулкрaлног наслеђа). Нови увиди стицани у наставку теренског рада и уврштавање у књигу додатне грађе изискивали су и потребу допуне појединих одељака у првом делу књиге (посебно одељака „Језик споменичких натписа” и „Антропонимија на срушеним надгробницима”), као и корекцију статистичких података. Учињена је и техничка измена у другом поглављу књиге, па је, уместо по областима, грађа разврстана по општинама. Обиласком појединих старих гробаља, цркава и црквишта – оних до којих Срби одавно не стижу, али и понеких гробљанских локација које, што због атака албанских екстремиста што због нашег немара, страдају пред нашим очима, спонтано се јавила и потреба да се у посебном поглављу (Додатку) у најкраћем опише тренутно стање невеликог броја старих гробаља и цркава до којих је ауторка у међувремену успела да стигне. Књига је допуњена и новом, накнадно консултованом, литературом.

Професорка Рељић је обишла и пописала уништене споменике и споменичке натписи на гробљима у: Општини Вучитрн (Виљанце (Виланце), Врница, Вучитрн; Општини Глоговац (Доњи Забел); Општина Гњилане (Гњилане, Горњи Ливоч, Жегра); Општини Дечани (Дечани); Општини Ђаковица (Ђаковица); Општини Исток (Ђураковац, Исток, Старо источко гробље, Ново источко гробље, Љубожда, Србобран, Суви Лукавац); Општини Косово Поље (Косово Поље); Општини Косовска Митровица (Косовска Митровица (Католичка парцела на градском гробљу у Косовској Митровици, Старо гробље у портиХрама Светог Саве); Општини Обилић (Милошево); Општини Ораховац (Ораховац); Општини Пећ (Бело Поље, Брестовик, Витомирица, Враговац, Љевоша, Пећ, Сига); Општини Призрен (Призрен); Општини Приштина (Приштина, Градско православно гробље у Приштини, Парцела посмртно унижених страдалника на градском православном гробљу, Старо гробље уз Цркву Светог Николе); Општини Урошевац (Горње Неродимље, Српски Бабуш); Монашка гробља (Монашко гробље у Зочишту и Монашко гробље у Девичу). Прегледана су и стара и најстарија српска гробља (са споменицима без натписа) у местима: Бућане (Бучане), Валач, Гулије, Косовска Митровица, Мали Звечан, Пиштане и Рудник.

Рецензенти књиге су: академик Предраг Пипер , проф. др Марта Вукотић, проф. др Софија Милорадовић, мр Живојин Ракочевић. Штампање ове књиге омогућили су: Министарство културе Републике Србије, Канцеларија за Косово и Метохију Републике Србије, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Фондација Миле Драгић и Задужбина Светог манастира Хиландара.

Стручни сараɡник издања је др Александра Новаков, лектор Татјана Пивнички Дринић, коректор Владимир Николић. Резиме на енглески језик превела је Љиљана Тубић, на руски језик др Анжела Прохорова и на немачки језик Cristine Annemarie Ilić. Технички је књигу уреɡила Вукица Туцаков а прелом Владимир Ватић. Књигу је одштампала штампарија Интерклима-графика, Врњци.

Професорка Рељић у виду посвете је написала: „С молитвеним сећањем на посмртно убијане, и без гробосклона остале бебе из колевке, ɡевојчице и ɡечаке, млаɡиће, ɡевојке, старце. На ɡавно и неɡавно уснуле наше очеве и мајке, браћу и сестре, кћери, синове, пријатеље, на оне, само Вишњем познате, који леже поɡ безименим хумкама и које нема ко ɡа помене. На за Отаџбину пале војнике, жанɡаре, пилоте, свештенике, стуɡенте, ђаке, учитеље, лекаре, песнике, болничарке, зиɡаре, ɡомаћице, шумаре, тежаке, руɡаре… На све Раɡмиле и Раɡомире, Миланке и Миловане, Добрије и Добринке, Стојане и Стојанке, Јаблане и Ковиљке, Јеремије, Јефимије, Пантелије, Ристосије.. ”

Проф. др Драган Станић, председник Матице српске је, заједно са др Небојшом Кузмановићем, директором Архива Војводине, и његовом сарадницом Дуњом Андрић, посетио Институт за славистику у Паризу, 25. септембра 2025. године. Том приликом сусрели су се са др Хелен Мела, директорком Института, и њеном сарадницом др Ливијом Екмечић, па су разговарали о даљој сарадњи трију установа. Одржан је мали округли сто поводом 200. годишњице Летописа Матице српске, а на њему су говорили: проф. др Александар Стефановић о настанку Матице српске, др Ливија Екмечић о почецима Летописа и проф. др Драган Станић о развоју српске књижевне критике у контексту утицаја француске критичко-теоријске мисли и делатности Летописа Матице српске. У наставку програма одржана је промоција књиге др Николе Петровића Јелена краљица Србије (око 1245-1314): супруга, удовица и светитељка која је на француском објављена у издању ових трију установа. О књизи, о успешној сарадњи, а највише о значају историјске и светачке личности Јелене Анжујске говорили су др Филип Желез, аутор, др Небојша Кузмановић и проф. др Драган Станић. Након програма домаћини, гости и окупљена публика остали су у дугом разговору током којег је дефинисан и простор будуће сарадње.

У уторак 7. октобра 2025. у Матици српској, одржано је предавање „Вода и савремено управљање водоводним системима”. Предавање je део научноистраживачког пројекта „Питања животне средине, природни ресурси и могућности за производњу здравствено безбедне хране у АП Војводини“ који се реализује у оквиру Матице српске.

На самом почетку присутнима се обратио проф. др Ђорђе Јовановић, руководилац пројекта, који је истакао да је вода основ живота, али и да је њен расположиви слатководни део изузетно ограничен — свега 0,5% укупних светских водних ресурса. Указано је да су антропогени утицаји — загађење, климатске промене и нерационална потрошња — довели до све већег недостатка чисте воде.

Након уводног обраћања, своје излагање започео је Момчило Бикицки, експерт у области пројектовања и изградње водоводних система. Предавач је истакао да је вода „највеће благо планете“ и да „вода није све, али без воде нема ничега“. Указао је да су глобални проблеми са водом већ реалност, јер више од 1,1 милијарди људи нема приступ пијаћој води, а 2,5 милијарди нема основне санитарне услове.

Посебно је наглашен проблем губитака у водоводним мрежама, који у појединим системима достижу и до 40%. Бикицки је представио концепт модерног управљања водоводним системима, који подразумева дигитализацију, праћење притисака, мерење протока и оптимизацију рада ради очувања ресурса и смањења трошкова.

Указано је да се питање воде мора посматрати као централни елемент одрживог развоја. Из овог разлога, неопходна је сарадња науке, струке и институција ради обезбеђивања безбедне воде за пиће, очувања екосистема и рационалног коришћења ресурса. Господин Момчило Бикицки је својим примерима из праксе показао колико је техничко знање важно за примену ових принципа и истакао да је будућност управљања водом у паметним, одрживим системима.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.

Реализацију догађаја подржала је Градска управа за културу Града Новог Сада.

У понедељак 6. октобра 2025. године у Матици српској представљена је књига проф. др Рајне Драгићевић „Лексиколошка лингвокултурологија”.

Поздравну реч на промоцији одржала је проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик, а у програму су учествовале проф. др Јасмина Дражић и проф. др Марија Стефановић, које су публику упознале са структуром и садржајем ове монографије. На крају се посетиоцима обратила и проф. др Рајна Драгићевић.

Монографија је објављена у оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик, а обухвата поглавља: „Уводна разматрања“, „Речници као извор грађе за лингвокултуролошка истраживања“, „Колокације као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Прецедентни искази као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Еталони као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Анкетирање у лингвокултуролошким истраживањима“, „Вербалне асоцијације као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Појмовне метафоре као извор за лингвокултуролошка истраживања“, „Књижевна дела као извор за лингвокултуролошка истраживања“ и „Масовне језичке манифестације као извор за лингвокултуролошка истраживања“.

Књига „Лексиколошка лингвокултурологија“ спада у стручне монографије, и намењена је студентима који слушају Лингвокултурологију као универзитетски предмет, лексиколозима, лингвокултуролозима различитих опредељења, студентима који студирају српски језик као страни, предавачима српског језика као страног, али и свима који се интересују за (лингвокултуролошку) лексикологију и (лексиколошку) лингвокултурологију. Ова монографија се разликује од уџбеника по томе што се о свим питањима износе ауторкини увиди, резултати истраживања и што се посебна пажња посвећује проблемима које ауторка сматра нарочито интригантним. Тај лични печат види се и у чињеници да се у књизи ауторка позива на скоро педесет својих радова. Ипак, ова књига настала је као резултат припрема за универзитетски курс, у њој се цитира више од 250 радова значајних српских и страних аутора који су теоријски и методолошки утемељили лингвокултурологију и сродне дисциплине. Због тога ова књига представља и универзитетски уџбеник.

Рецензенти књиге су проф. др Ксенија Кончаревић, проф. др Марија Стефановић и проф. др Јасмина Дражић. Штампање ове књиге омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

Реализацију промоције подржала је Градска управа за културу Града Новог Сада.