Фототипско издање, под насловом „Летопис Матице српске: Објављеније и Прва частица“, настало је у склопу послова на свечаном и радном обележавању 200-годишњице оснивања „Летописа Матице српске“, најстаријег књижевног часописа који континуирано излази од 1824. године. Приредио је и поговор написао Иван Негришорац. Први број овог часописа, под насловом „Сербска летопис“, појавио се октобра 1824. године, а носио је ознаку „за год. 1825. перва частица“, док је на немачком напомена била да је реч о српском месечнику за поменуту годину: „Serbische Monathschrift auf das Jahr 1825.“ Уредник ове публикације био је професор новосадске гимназије

Георгије Магарашевић, издавач је „књигопродавац новосадски“ Константин Каулиција, а штампана је у Будиму, у штампарији Краљевског универзитета пештанског, са јасно назначеном годином објављивања – 1824.

Објављивањем ових двеју публикација приређивач је изворним издањем, фототипски показао да је своје идеје о покретању часописа Георгије Магарашевић изводио са јасним замислима, плански, поступно и веома стрпљиво, те да је тај чин не само последица његове процене о томе шта недостаје српској култури тога доба него и његове процене о томе какве су околности у којима се може конструктивно деловати тако да се постигне несумњиво важан културни догађај.

„Сербска летопис“, од 1873. године назван „Летопис Матице српске“, постао је, како тврди приређивач Иван Негришорац, један од важних носилаца идеје о развојним контунуитетима српске књижевности и културе, па и веома изразити симбол воље српскога народа за трајањем, за ненарушивим процесом изградње сопственог културног идентитета, као и за динамичним, дијалошким односом према културама великих народа дугога трајања и несумњивих сфера утицаја. Таквог дијалошког односа кључни носиоци српског књижевног и културног обрасца нису се плашили и избегавали га, као што никада нису системски неговали некакве облике ксенофобије нити тежили културној самоизолацији. Због тога, и због многих других разлога, 20. децембра 2021. Комисији за сарадњу Републике Србије са УНЕСКО-ом изнесен је предлог да се „Летопис Матице српске“ уврсти у корпус културних добара под заштитом УНЕСКО-а.

Штампање ове публикације омогућили су предузеће ADECO и штампарија САЈНОС из Новог Сада.

Едиција „Прва књига” Матице српске покренута је 1957. и намењена је младим писцима који тек ступају на књижевну сцену. До сада је у њој објављено 287 наслова поезије, прозе, критике, књижевне теорије и есејистике. Поред тога што је стекла завидан углед, Матичина „Прва књига” је у српском издаваштву двадесетог века уједно и најстарија едиција те врсте.

Многи аутори ове едиције данас чине битан део наше савремене књижевности, као на пример: Добрица Ерић, Мирјана Стефановић, Јудита Шалго, Милутин Петровић, Гвозден Ерор, Миро Вуксановић, Владимир Копицл, Радмила Гикић, Драган Великић, Новица Милић, Љубица Арсић, Михајло Пантић, Јован Делић, Јован Попов, Војислав Карановић, Зоран Ђерић, Дубравка Ђурић, Веселин Марковић, Владимир Тасић, Боривоје Адашевић и други.

Право да конкуришу имају аутор или ауторка који не смеју бити старији од 30 година у години у којој конкуришу и који немају претходно објављену књигу. Рукопис који се шаље на конкурс мора бити оригинално ауторско дело на српском језику, ћириличним писмом, до сада необјављено ни у целости, нити у деловима.

Рукопис у пет примерака и кратка биографија аутора шаљу се (или достављају лично) на адресу: Матица српска, за eдицију „Прва књига” (за Милену Кулић), Матице српске 1, 21000 Нови Сад.

Рукописи који конкуришу за Eдицију „Прва књига” примају се до 1. маја 2023. године.

Аутор уз рукопис треба да достави Ауторску изјаву коју може преузети на сајту Матице српске. Рукописи који су достављени без Ауторске изјаве неће бити узимани у разматрање.

Одлука Уредништва објављује се на сајту Матице српске до краја августа. Све додатне информације можете добити од стручног сарадника Одељења за књижевност и језик путем мејл адресе milena.kulic@maticasrpska.org.rs.

Позивамо све заинтересоване да пошаљу своје рукописе и да учествују у овогодишњем конкурсу.

У Матици српској, 26. јануара. 2023. године, одржана је Светосавска беседа. Као што то дугогодишња традиција налаже свечаност је отпочела извођењем Химне Светом Сави. Ове године имали смо част да је чујемо у извођењу хора Успенске цркве „Антифон” под диригенстском управом Милице Грубишић. Свечани део програма отворио је др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске, а потом је презвитер др Оливер Суботић изложио овогодишњу беседу на тему „Утицај светосавске етике на лик и дело Николе Тесле”.

Беседник је истакао Теслину врлину милосрђа, која га је красила током целог живота и по којој је био и остао јединствен у историји светске науке; правдољубивост и истинољубивост, којих се држао у одбрани својих патената; жеђ за стицањем знања, коју је показивао једнако у младости и у старости; родољубље, које је неговао према српском народу, а посебну пажњу посветио је сажетом поређењу ликова Светог Саве и Николе Тесле, како у погледу разлика, тако и у погледу њихове сличности.

На крају свечаности публика је уживала у песмама „Ми смо деца неба” и „Малено сам ђаче” у извођењу Дечјег хора Црквене општине новосадске уз пратњу Јована Летића на хармоници, а под диригентском управом Милице Грубишић.

Матица српска је у оквиру рада Рукописног одељења, у Едицији Документ објавила књигу „Тихомир Остојић Мој дневник”коју је приредила мср Александра Јовановић, архивски саветник.

Уместо да буде доступан малом броју архивских проучавалаца, захваљујући приређивачком раду, рукопис Мој дневник Тихомира Остојића, заведен под сигнатуром М 5.901, који се чува се у Рукописном одељењу Матице српске, рашчитан је и у монографском облику понуђени савременом читаоцу. Рукопис се састоји из неколико целина – прву чини предговор у којем се износе основне информације о садржају рукописа. Приређивач се оглашава и на крају напоменом у којој прецизира изворе.Текст је обогаћен и ликовним прилозима – фотографијама личности које се помињу у дневнику, изгледом гимназије. Највећи део текста су дневничке белешке у периоду 1881-1884, уз додатак: попис одгледаних драмских дела, песме, причу самог аутора. Ђачки дневник Тихомира Остојића пружа драгоцене информације о животу гимназијалаца: писан је у дневничкој спонтаности, као реакција на напосредне догађаје: пожар, на пример који је избио у суседсту, извештаје о променљивом времену и сл. Њих пише гимназијалац са јаком свешћу о свом културном задатку и с ентузијамом младог човека који верује у своју будућност. Радни елан и оптимизам у великој мери профилишу тип интелектуалца с краја 19. века. (даље…) →

Матица српска је у оквиру рада Рукописног одељења, у Едицији Документ објавила књигу „Писма Боривоју Маринковићу” коју је приредио проф. др Миливој Ненин, дописни члан САНУ.

О Боривоју Маринковићу (1930–2012) довољно је рећи да свако истраживање везано за историју српске књижевности води преко неке од његових књига. Оне су темељ озбиљног бављења књижевностима старијих периода. Обимношћу и разноврсношћу свог преданог, шест деценија дугог присуства у науци, Боривоје Маринковић показао је да један човек, потпуно окренут свом раду, може да уради посао читавих института. Његов садржински богат и тематски разноврстан опус представља допринос историји књижевности, библиографији, фолклористици, историји књиге и штампарства и компаратистици. Утолико су писма која је примао драгоценија, готово сва се односе на неку од његових области интересовања. (даље…) →