У Свечаној сали Матице српске, у понедељак 29.09. одржана је промоција монографије „Цркве Сиринићке и Средачке жупе“ аутора Донке Станчић, проф. др Зорана Ракића и др Иване Женарју Рајовић. Ово капитално дело, издато под окриљем Одељења за ликовне уметности Матице српске, доноси детаљне описе архитектуре, живописа, иконописа, примењене уметности и затеченог стања цркава Сиринићке и Средачке жупе на тлу Косова и Метохије. Књигу су рецензирали проф. др Драган Војводић, редовни члан САНУ, проф. др Ненад Макуљевић, проф. др Нађа Куртовић Фолић, проф. др Бранка Гугољ, а обогаћена је прецизним техничким цртежима Гроздане Микитишин, као и великим бројем фотографија.

Поздравне речи на промоцији упутили су председник Матице српске, проф. др Драган Станић и секретар Одељења за ликовне уметности Матице српске, проф. др Владимир Симић. Председник Станић констатовао је да је целокупно српско наслеђе на Косову и Метохији „наша велика рана коју треба непрестано видати“ те да припремљена монографија представља један племенити и значајни допринос том задатку. Захвалио се ауторима на труду око озбиљно угрожених споменика које су приказали и подсетио да Матица српска посвећује посебну пажњу нашој јужној покрајини кроз деловање свог Косовскометохијског одбора. Председник Станић је посебно нагласио огроман значај активног одржавања непосредних веза са српским народом на Косову и Метохији, не само кроз научно-истраживачки рад већ и кроз личне посете, упркос свим потешкоћама које такав пут може да подразумева. Секретар Одељења за ликовне уметности Матице српске проф. др Владимир Симић, који обавља и задатак уређивања свих посебних издања Одељења, истакао је изазов координације монографија са више аутора који се баве различитим периодима и феноменима, те изразио задовољство финалним производом сарадње читавог укљученог тима. Контекстуализовао је прилике у којима су стварали уметници од 16. до почетка 20. века, а чија су дела анализирана у књизи и истакао значај малих цркава попут оних у Сиринићкој и Средачкој жупи, чије је документовање гаранција нашег сећања на сопствено постојање у тој области. Закључио је да историја уметности као наука има велики значај за очување националног идентитета и континуитета културног развоја једног народа.

Пре самих аутора, публици се обратила др Бранка Гугољ, један од рецензената издања, која је у кратким цртама описала све сегменте књиге. Монографију је окарактерисала као „изузетно важну књигу која се односи на културно наслеђе Косова и Метохије“. У нашој јужној покрајини др Гугољ провела је три деценије свог радног века. Истакла је да, поред најзначајнијих и највидљивијих културних добара попут Грачанице и Дечана, мале цркве остају на маргини истраживања. Тих двадесет шест црквица Сиринићке и Средачке жупе, махом насталих после обнове Пећке патријаршије 1557. године, користиле су мале сеоске заједнице. Њихови ктитори били су сеоски житељи у сарадњи са свештеницима. Потреба за богослужењем била је највећи покретач ових подухвата који су скромне архитектуре и декорације, а опет тако значајни за изучавање начина живота и приоритета српског живља на Косову и Метохији. Тек после НАТО бомбардовања, 2000. године, покренута су озбиљнија истраживања сеоских цркава. Њих је тада спроводила непрофитна организација „Центар за очување наслеђа Косова и Метохије Mnemosyne“.

Донка Станчић, један од аутора, поделила је са публиком анегдоталне моменте истраживања под покровитељством Центра, који је у тешким условима, у окриљу пројекта усмереног на ургентну заштиту наслеђа у Метохији, истраживачима пружао бар делимичне услове за рад. Као историчарка уметности и конзерваторка фокусирана на архитектонско наслеђе, Донка Станчић је први сусрет са црквама Сиринићке и Средачке жупе имала давне 1990. године. Враћала се на Косово и Метохију у још неколико истраживачких кампања – после погрома српског живља 2004. године, а затим 2017 и 2021. године. У сарадњи са осталим ауторима монографије, проф. др Ракићем и др Женарју Рајовић, као и са ауторком техничких цртежа, Грозданом Микитишин, прикупила је сав материјал који је касније детаљно проучен, контекстуализован и приказан у монографији.

Проф. др Зоран Ракић, аутор поглавља о зидном сликарству XVI и XVII века, на споменицима Косова и Метохије почео је радити пре скоро четири деценије, као студент завршне године историје уметности, на шта се са носталгијом осврнуо. У међувремену, стекао је експертизу која му је омогућила да детаљно анализира иконографски репертоар затечен у црквама, валоризује његов значај у ширим оквирима тадашње уметничке продукције, дешифрује натписе и објасни прилике у којима су споменици Сиринићке и Средачке жупе настали, а које су биле обележене јармом турске владавине. Његов прилог подељен је у две целине – синтетичку студију и тематски опис свих зона живописа појединачних цркава Сиринићке и Средачке жупе. Своје излагање, др Ракић је закључио изузетно значакном констатацијом да ова „остварења имају и знатно шири, културолошки значај јер представљају драгоцено, штавише и дирљиво сведочанство о прегнућима и бризи коју је оновремени српски живаљ, у изразито тешким временима, исказивао према уметничком стваралаштву, сведеном поглавито на подизање и осликавање цркава.“

Др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадник Института за српску културу који се некад, како нам је објаснила, налазио у Приштини, а који је већ више од две деценије привремено измештен у Лепосавић, за примарну област својих истраживања одабрала је уметност на тлу Рашко-призренске епархије. Осим кроз Одбор за историју уметности Матице српске, чији су чланови и остали аутори монографије, др Женарју Рајовић активна је и у Косовскометохијском одбору. Говорила је о два замаха српске црквене уметности под турском влашћу, од којих се први поклопио са периодом обнове Пећке патријаршије у XVI и XVII веку, а други са Танзиматским реформама на тлу читавог Османског царства у XIX веку. У оба таласа, и поред сложених бирократских процедура и османских ограничења, многе сеоске цркве добиле су нови живопис, иконопис и мобилијар. Затечено стање у црквама Сиринићке и Средачке жупе јесте еклектично наслеђе у коме су помешана остварења из различитих векова и са разних страна. Тако ове цркве поседују иконе дебарских зографа, светогорске бакрорезе и руске иконе „краснушке“. Па ипак, поред те разноликости, др Женарју Рајовић истакла је да „многих претходно евидентираних икона више нема“ те да велики значај књиге „Цркве Сиринићке и Средачке жупе“ лежи у њеној моћи да посведочи о овој баштини и овековечи је.

Из излагања свих учесника могло се закључити да је рад на угроженом наслеђу наше јужне покрајине често обележен журбом, атмосфером небезбедности и неизвесности, али да упркос томе истраживачки тимови не посустају ни у најтежим данима. Заштита и обнављање споменика једнако су важни колико и активан контакт са српским живљем на Косову и Метохији, како бисмо у овој области омогућили сопствено трајање за генерације које долазе. Штампање књиге „Цркве Сиринићке и Средачке жупе“ омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, а одржавање промоције финансијски је помогла Градска управа за културу Града Новог Сада.

У суботу, 4. октобра, у Српском културном центру у Осијеку одржана су три предавања у оквиру програма „Знамените личности Матице српске“. Овај програм реализован је у оквиру сарадње Матице српске и СКД „Просвјета“ пододбор Осијек. На почетку, предаваче је представио господин Зденко Чикара, председник осјечког пододбора „Просвјете“. Мр Драган Тубић, стручни сарадник у Лексикографском одељењу Матице српске укратко је присутне упознао са историјатом и данашњим деловањем наше најстарије културне, књижевне и научне институције. Потом је говорио о Јосифу Миловуку, трговцу, издавачу српских књига и једном од оснивача Матице српске, као и о Сави Поповићу Текелији, племићу, правнику, председнику Матице српске и великом добротвору српског народа. Др Светлана Милашиновић, секретар Уредништва „Летописа Матице српске“, излагала је о Милану Савићу, професору, књижевнику, позоришном критичару и секретару Матице српске на прелазу из 19. у 20. век, као и о Александру Тишми, академику и једном од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који је једно време био и директор „Издавачког предузећа Матице српске“. На крају, др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, излагала је о академику Чедомиру Попову, историчару, професору и декану Филозофског факултета у Новом Саду, председнику огранка САНУ у овом граду и председнику Матице српске. Свако предавање пратиле су пригодне презентације које су присутни могли да прате.

У среду 24.9. са почетком у 12 часова одржана је промоција зборника „250 година Дистрикта – 250 година слободе”. На самом почетку, присутнима се обратио генерални секретар Матице српске др Милан Мицић, који је истакао историјски значај Кикиндског дистрикта као јединствене територијалне и административне целине српског народа у оквиру Хабзбуршке монархије. Оснивање дистрикта 1774. године означило је добијање посебног статуса који је омогућио развој локалне самоуправе, очување националног идентитета, културе и војничке традиције. Истакнуто је да је дистрикт кроз историју био жариште слободарског духа, отпора и патриотизма, посебно током Првог и Другог светског рата и револуционарних покрета.

После уводног обраћања, присутнима се обратио Срђан Сивчев, директор Историјског архива у Кикинди, који је говорио о научном скупу који се одржао у Кикинди, а који је окупио осам аутора чији радови обрађују различите аспекте историје дистрикта — од друштвених и правних промена, преко немачко–јеврејске заједнице, до локалне микроисторије и историографије. Ови радови дају ново светло на развој региона и представљају подстицај младим историчарима да наставе истраживања.

Присутнима се обратио и рецезент Зборника, Милош Пушара, историчар запослен у Народном музеју у Кикинди. Господин Пушара је говорио о специфичностима објављених научних радова у Зборнику, а на крају закључио, да је велика ствар што је дошло до одржавања научног скупа и издавања самог Зборника, јер се о Кикиндском дистрикту у редовном образовању, не може чути ништа.

Говорници су нагласили важност оваквих скупова за развој озбиљне локалне историографије и повезивање различитих банатских градова као што су Кикинда, Зрењанин и Панчево, у циљу очувања и промоције културно–историјског наслеђа.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.

Дана 24. 9. 2025. у Свечаној сали Матице српске одржан је концерт „Бранково бисерје” Дуа Несторов, који чине супружници Дубравка и Борислав, реномирани уметници са врсним уметничким образовањем и међународним каријерама. Дубравка Несторов, сопран, дипломирала је 2000. на Факултету музичких уметности у Београду у класи Ирине Арсикин, и магистирала на истом факултету 2009. у класи Николе Китановског. Од 2011. ради са Оливером Миљаковић у Бечу. Дебитовала је на сцени Народног позоришта у Београду 2003. улогом Мизете у опери „Боеми” Ђ. Пучинија. Од тада је наступала на сцени овог позоришта, као и у театру Мадленианум, у Југословенском драмском позоришту, у оквиру БЕЛЕФ-а итд. Поред оперског, ангажована је и у драмском позоришту. Борислав Несторов, пијаниста, рођен је у Београду где је завршио нижу и средњу музичку школу. Године 1983. започео је студије клавира на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Константина Богина. Дипломирао је у класи истог професора 1988. на Факултету музичке уметности у Београду. Усавршавао се на Accademia di Perfezionamento Musicale di Portogruaro (Италија), као и на Конзерваторијуму „Франц Шуберт” у Бечу, у класи професора Леонида Брунберга. Као солиста је наступао у земљама бивше Југославије, Италији, Аустрији, Чехословачкој, Француској итд. Сарађивао је са познатим диригентима као сто су Адолф Брук, Франческо Роза, Ангел Шурев и други. Члан је Удружења музичких уметника Србије и бави се педагошким радом.

Концерт „Бранково бисерје” одликовало је пажљиво уравнотежено смењивање песама које изводе оба уметника и соло композиција за клавир. Нагласак је ипак био на промовисању српске соло песме, коју су уметници пропратили кроз историју, од Стевана Стојановића Мокрањца, потом најрепрезентативнијих композиција Душана Радића, Љубице Марић, Милоја Милојевића, Станојла Рајичића, Милана Св. Ђурђевића, Енрика Јосифа и Војислава Мокрањца.

Борислав и Дубравка Несторов искрено се и дубоко саживљавањају са музиком коју изводе, публици преносећи танане а моћне таласе емоција. Експресиван стил гестикулације пијанисте и изузетна гласовна снага сопранисткиње потпуно одговарају романтичарској поезији коју је Бранко Радичевић писао, а коју су наши најистакнутији композитори музички овековечили. У надахнутом излагању, Дубравка Несторов је рекла неколико речи о концерту:

„Овај програм је направљен поводом прошлогодишњег јубилеја, а то је 200 година од рођења Бранка Радичевића, песника из чијег џепа су се расули, као бисери, наши песници и писци, а самим тим и композитори. То бисерје се претворило у очи које сјаје и гледају у једном правцу ка својој матици, и нашој матици, Србији.“

Матица српска, установа која је прва почела да формира ту „кошницу” српског културног простора и око ње окупља вредне културне прегаоце, била је право место у коме је низ „Бранковог бисерја” заблистао и остао забележен на линку

Са задовољством обавештавамо јавност да је одштампан Зборник Матице српске за сценске уметности и музику (бр. 72), који садржи оригиналне научне радове из театрологије, музикологије и етномyзикологије.

Уредништво Зборника је радило у следећем саставу: др Зоран Максимовић, главни и одговорни уредник, др Aлександар Васић, заменик главног и одговорног уредника, др Мирјана Веселиновић Хофман, др Ивана Перковић, др Ира Проданов Крајишник, др Катарина Томашевић, др Јернеј Вајс (Словенија), др Јадвига Сопчак (Пољска), др Вера Обрадовић Љубинковић, др Срђан Радаковић, др Мирослав Мики Радоњић, др Марина Миливојевић Мађарев, др Маријана Прпа Финк и др Данка Лајић Михајловић

Садржај свеске бр. 72 чине студије, чланци, расправе (7 радова), сећања, грађа, прилози (1 рад), IN MEMORIAM (2 рада) прикази (2 рада), уредничко обраћање на српском и енглеском језику, Именски регистар, Упутство за ауторе и Списак рецензената.

У рубрици СТУДИЈЕ, ЧЛАНЦИ, РАСПРАВЕ објављени су радови Љубице М. Ристовски, Сање В. Радиновић, Луке С. Кецмана, Миљана М. Војновића, Татјане Д. Мрђе, Горана Т. Гаврића и Ане К. Миловановић. У рубрици СЕЋАЊА, ГРАЂА, ПРИЛОЗИ објављен је рад Милоша Д. Маринковића. Текстове у IN MEMORIAM рубрици написале су Љубица М. Ристовски и Ивана Б. Илић Киш. у рубрици ПРИКАЗИ објављени су радови Вере С. Обрадовић Љубинковић и Виолете Р. Митровић.

Зборник је у формату ПДФ послат у репозиторијум Народне библиотеке Србије, Одељење за научне информације, као и у остале релевантне базе података, а можете му приступити и на линку

У Свечаној сали Матице српске, у уторак, 16. септембра 2025, представљен је „Српски шаховски лексикон”, уредника проф. др Душана Драјића. На почетку програма пијаниста Богдан Спасић одсвирао је Шопенов прелид за клавир op. 28 број 15 u Des-duru. Присутне је поздравила проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, секретар Лексикографског одељења Матице српске, у чијем издању је Лексикон и објављен. Нагласила је да се објављивањем Лексикона, Матица српска придружила „оном широком кругу издавача који су допринели да шах као духовна дисциплина која обједињава науку, уметност и спорт буде област о којој се објављује много обимнија и разнороднија литература него о свим осталим спортовима. Истовремено објављивањем ове „лепе књиге” (решење корица…) српска култура је остварила први енциклопедијски увид у веома значајну и област, будући да су управо српски шахисти и шаховски прегаоци битно допринели да се Краљевина Југославија укључи у токове европског шаха и да СФРЈ постане у једном часу друга светска сила по резултатима и издавању шаховске литературе”.

Скупу се обратио председник Матице српске проф. др Драган Станић. О Лексикону су говорили: велемајстор Александар Ковачевић, председник Новосадског шаховског клуба и Славко Станојевић, члан Уређивачког одбора и редактор Лексикона.

За разлику од других сличних едиција у свету, „Српски шаховски лексикон” не обрађује и не приказује само личности и догађаје везане за територију данашње Србије, Републике Српске и српске дијаспоре у суседним земљама, већ и личности које су у Србији провеле извесно време. Те личности су светски прваци и знаменити мајстори који су поменути само у оквиру њиховог боравка у Србији.

Господин Станојевић, члан Уређивачког одбора и редактор је констатовао: „Свестан сам да и поред великог труда сарадника у Лексикону вероватно постоје извесни пропусти и фактографске грешке. Наравно, ово се могло избећи да је почињена једна једина капитална грешка (како каже проф. Драјић) – да се Лексикон не објави. Сматрам да је овако ипак боље. Корекције, допуне и даља проширења могуће је очекати у другом издању Лексикона. Зато молимо све добронамерне људе да нам укажу на пропусте и доставе их Матици српској. Ако ипак не буде средстава за друго издање, исправке и допуне препуштени су следећим генерацијама, а сигуран сам да Србија има потенцијал за то, поготово имајући у виду нове успехе наших шахисткиња и шахиста”.

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић и генерални секретар др Милан Мицић учествовали су на Шестом конгресу Матица и институција словенских народа, који је одржан у Мартину, у Словачкој, 11–12. септембра 2025. године.

Овај међународни сусрет организовала је Матица словачка из Мартина, на челу са председником др Маријаном Гешпером. Поред домаћина и представника Матице српске, на Конгресу су учествовали и представници Матице словеначке, Матице моравске, Матице шлеске, Матице црногорске, Матице словачке из Србије, Архива Војводине и других установа.

Конгрес је био прилика да се представе резултати рада појединих Матица, да се упореде постигнућа и разговара о будућим облицима сарадње. Кроз рад Конгреса поново је потврђена блиска сарадња словенских народа и значајна улога Матица у очувању културног, језичког и националног идентитета.

У понедељак, 15. септембра 2025. године, у свечаном салону Матице српске одржано је уручење Бранкове награде Матице српске, која се традиционално уручује за најбоље студентске радове из области српске књижевности.

Прву награду добила је Јелена Шаковић, студенткиња Филолошког факултета у Никшићу (Универзитет Црне Горе), за рад „Техника сказа у романима Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића и Ловац у житу Џерома Дејвида Селинџера“. Другу награду освојио је Невен Миљатовић са Филолошког факултета у Бањој Луци за рад „Доротеј и Лавр: два романа о средњем вијеку“.

Трећа награда припала је двема студенткињама Филозофског факултета у Новом Саду. Наташа Провчи награђена је за рад „Два књижевна портрета –Јелисавета Ђуре Јакшића и Леди Магбет Вилијама Шекспира као фаталне жене“, док је Симонида Лончар награду добила за рад „Мотив смрти у мемоарским записима Симеона Пишчевића“.

Награде је добитницима уручио проф. др Драган Станић, председник Матице српске, који је честитао младим истраживачима и нагласио значај Бранкове награде као подстицаја новим генерацијама уметника и научника. О награђеним радовима говориле су чланице жирија, проф. др Наташа Половина и проф. др Сања Париповић Крчмар, истичући квалитет, иновативност и посвећеност награђених студената.

Жири за доделу награде радио је у саставу: проф. др Војислав Јелић (председник), проф. др Наташа Половина, проф. др Драгана Вукићевић, доц. др Маја Медан Орсић и проф. др Сања Париповић Крчмар.

Доделом Бранкове награде, Матица српска још једном је потврдила своју улогу у неговању младих истраживача и подршци научном раду, настављајући традицију афирмације стваралачког потенцијала нових генерација. Свечано уручење је снимљено и може се погледати овде.

У организацији Епархије бачке и Косовскометохијског одбора Матице српске у свечаној сали Матице српске, 12. септембра 2025. године представљена је књига „Косовометохијски гласови”, Оливере Радић. О књизи су говорили: протојереј Жељко Латиновић, старешина Успенског храма, др Александра Новаков, рецензент књиге, др Дејана Оцић, уредница издања и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су: Симона Новаков и Александар Мажић, ученик првог разреда средње музичке школе „Исидор Бајић”.

Књигу „Косовометохијски гласови” у издању Завода за уџбенике, чине две целине. Први део књиге Оливере Радић „Догађаји, страдања, сведочења“ представља потресно казивање о страдању српског народа у Метохији – о појединачним и масовним уморствима, мучењима, прогонима и понижењима које су злочинци чинили на очиглед тзв. међународних војних и цивилних снага. Други део књиге назван је „Разговори“ и садржи 55 интервјуа са људима различитих професионалних усмерења и образовних профила обједињених бригом за српски народ и његове светиње на Косову и Метохији. То што међу интервјуисаним личностима највећи простор припада црквеним великодостојницима, монасима и свештеним лицима ваља објаснити чињеницом да се живот метохијских Срба, таман као у османско доба, углавном одвија под окриљем Српске православне цркве. С пажњом се читају Оливерини интервјуи са научницима и уметницима, познатим српским музичарима, редитељима, прозним писцима и песницима, хуманитарним радницима и спортистима.

Уредница издања др Дејана Оцић је констатовала: „Нас Србе, од свих мука и зала, непрестано сналази и суочавање са злослутним заборавом. Оливера Радић једна је од оних која се тој претњи одлучно супротставила. У том немилом сусрету, одлучила је да употреби сва средства којима располаже: свест о свом пореклу и о ономе што потомцима оставља, дубоко саосећање са пострадалима, око помног посматрача, новинарско перо којим је записала све чему је, посредно или непосредно, сведочила, али и подршку своје породице, сумештана и сународника… Задовољство ми је и част, што смо се на том њеном, а заједничком, путу, макар за тренутак ухватиле под руку, заједнички пуштајући сузе над плачем свог народа. Да, много ћете плакати читајући ову књигу… али сазнаћете одакле сте – дакле, и куда идете…”

У суботу, 13. септембра 2025. године, у оквиру 92. Вуковог сабора, у Музеју језика и писма у Тршићу отворена је изложба „Трагом натписа Лозничке цркве“. Изложба представља радове полазника Школе историје српског језика, која је одржана у Тршићу 2024. године.
Аутори изложбе су: проф. др Александар Милановић, проф. др Исидора Бјелаковић, мср Бранислав Веселиновић и мср Мирослав Терзић.

Изложбу су свечано отворили проф. др Исидора Бјелаковић и мср Бранислав Веселиновић.

Матица српска, као један од суорганизатора Школе историје српског језика, на овај начин учествовала је и у овогодишњем Вуковом сабору, настављајући своју мисију очувања и неговања српског језика и културног наслеђа.