Последње Музичко вече Матице српске у сезони 2025. представљало је праву посластицу за љубитеље класичне музике – три изузетна млада музичка талента, Богдан Спасић (2002) за клавиром, Бојана Вујић (2001) за виолином и Катарина Буљанчевић (2001) за виолончелом, у Свечаној сали извели су програм сачињен у потпуности од дела Дмитрија Шостаковича (1906-1975). Док је Богдан Спасић, као лауреат Награде из Задужбинских фондова Матице српске, од раније познат матичарској публици, две младе даме су по први пут наступиле у сали наше установе, а сви заједно изазвали су велико одушевљење публике.

Богдан Спасић (2002) рођен је у Београду, где је завршио Музичку школу „Коста Манојловић“ у класи проф. Весне Мартиновски, а потом дипломирао на Академији уметности у Новом Саду у класи ред. проф. Дориана Лељака, окончававши основне и мастер студије као студент генерације са просеком 10,00. За изузетне резултате у високом образовању добитник је бројних признања, међу којима се издвајају: Награда из Задужбинских фондова Матице српске, Награда Универзитета у Новом Саду (Summa cum laude), као и стипендије Министарства просвете и Фонда за даровите студенте Универзитета у Новом Саду — а у конкуренцији свих факултета у земљи, двоструки је добитник признања „Доситеј Обрадовић“. Наступао је у значајним концертним дворанама у Србији, а добитник је и више награда на државним и међународним такмичењима. Активно учествује на XV, XVI и XVII Светској пијанистичкој конференцији (WPC), где сарађује са угледним професорима из земље и иностранства. Тренутно је докторанд у класи проф. Лељака на Академији уметности у Новом Саду, у звању сарадника у настави.

Бојана Вујић (2001) почиње музичко образовање у Музичкој школи „Живорад Грбић“ у Ваљеву, коју завршава као ученик генерације, а средње школовање завршава као носилац Вукове дипломе и више школских признања. Основне студије виолине завршила је на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Николе Алексића са просеком 9,88, где тренутно похађа мастер студије. Добитница је награда на домаћим и међународним такмичењима, као и стипендија Фонда за младе таленте „Доситеја“ и Фонда за даровите студенте Универзитета у Новом Саду. Током студија наступала је као солиста и члан оркестара у бројним концертним просторима широм Србије, а сарађивала је и са Зрењанинском филхармонијом, Војвођанским симфонијским оркестром и другим ансамблима. Учествовала је на мајсторским курсевима код истакнутих виолиниста из земље и иностранства, као и у више међународних оркестарских пројеката.

Катарина Буљанчевић (2001) рођена је у Ћуприји, где са девет година започиње школовање у „Школи за музичке таленте“ у класи проф. Невене Бусарац, a средњу школу завршава у класи проф. Божe Сарамандића. Добитница је значајних награда на такмичењима, а наступала је у репрезентативним салама у земљи и иностранству, међу којима се издвајају: БЕЛЕФ (Festival d’été de Belgrade), Галерија САНУ, Галерија Коларчевог народног универзитета, Народни музеј у Београду, КС „Свилара“ и „Еђшег“ у Новом Саду, Athenaeum у Румунији, Концертна дворана „Ватрослав Лисински“ у Загребу… Турнеје са гудачким квартетом у Аустрији и САД, као и турнеје са симфонијским оркестрима у Италији, Словенији и Румунији обогаћују њену музичку каријеру. У току школовања похађала је мајсторске курсеве код истакнутих челиста и професора из земље и иностранства (Срђан Сретеновић, Драган Ђорђевић, Дамјан Сарамандић, Имре Калман, Тобијас Штосијек, Дејан Божић, Дмитриј Кузов, као и код Евгеније Епштајн у области камерне музике). Завршила је основне студије и уписала мастер студије на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Марка Милетића.

Уметници су се потрудили да свој одабрани Програм за „Вече Димитрија Шостаковича“ поткрепе чињеницама о историјату сваког дела и инспирацији која иза њега стоји. Њихов текст преносимо у целости:

„Прелудијум и фуга оп. 87 бр. 9 у Е-дуру

Шостаковичев циклус од 24 прелудијума и фуга оп. 87 настао је 1950. године, непосредно након што је композитор у Лајпцигу био члан жирија „Баховог такмичења“. Писан под директном инспирацијом барокне традиције, девети диптих по реду, у Е-дуру, доноси прозрачан, скоро камерни карактер: прелудијум је смирен и племенито обликован, док живахна фуга доноси јасну (иако двогласну) полифону линију и препознатљиву шостаковичевску енергију која расте у унутрашњој драматици.

Прелиди за клавир оп. 34 (избор):

Ове минијатуре, настале 1933–34. године, представљају једно од најличнијих и најспонтанијих ауторових дела. Премда компактни по форми, сваки прелид носи карактер мале музичке приче — од лирских и интроспективних до оштрих, гротескних и експлозивних. У вечерашњем избору смењују се дубока емоционалност у контрастима (бр. 17 и бр. 14), рафинирана, готово шостаковичевски „суво“ елегантна поетика (бр. 10 и бр. 16) и жустри, саркастични импулс који је обележио многе његове ране радове (бр. 20 и бр. 2). Ови комади, у својој економији израза, али сложеној драматичности откривају композитора у тренутку формирања његовог зрелог стваралачког стила.

Трио за виолину, виолончело и клавир оп. 67 бр. 2 у е-молу

Настао 1944. године у јеку окупације Лењинграда, овај трио представља једно од најпотреснијих и контекстуално најдубљих камерних остварења XX века. Посвећено је Ивану Солертињском (совјетском интелектуалцу, музикологу и критичару уметности), блиском Шостаковичевом пријатељу чија је изненадна и трагична смрт оставила дубок траг у његовом животу. Први став доноси јединствен, готово езотеричан увод виолончела у флажолетима (имитирајући замагљени ехо), који израста у трагичну, али племениту лирску линију. Други став је саркастични, скоро „усиљено демонизовани плес“ чији ритмови откривају иронију и гротеску као препознатљиве знакове Шостаковичевог музичког језика. Трећи став је једна од најпознатијих шостаковичевских ламентација — стоички, успорени плач, кроз дијалог виолине и виолончела. Финале (quasi Totentanz), у контексту злослутног „Плеса смрти“ развија мотиве јеврејске народне музике, са снажним симболичким слојевима повезаним са ратом, ужасима холокауста, страдањем невиних и универзалним човечанским, али и дубоко личним болом. Цело дело је конципирано као животна исповест, омеђена тежином суровог времена у коме је настало, приповедајући кроз неретко неподношљиво болан емотивни спој најоштријих контратса – добра и зла, живота и смрти.“

Ове захтевне и често изузетно драматичне композиције уметници су извели уз искрену емоцију и велику виртуозност која је остала забележена у нашој видео архиви.

У четвртак, 25. децембра 2025. године одржана је представа „Егзиперијева деца” чланова АП „Јанићије Поповић”, секције глуме Дома културе „Грачаница”, у Културној станици Степановићево. Представа „Егзиперијева деца”, настала по мотивима „Малог принца”, најпознатије новеле француског пилота Антоана де Сент Егзиперија, говори о пријатељству, љубави, одговорности и животном смислу. Драматизацију представе урадиле су Марија Караклајић и Ања Суша, а адаптацију и режију представе потписује Урош Младеновић.

Наступ деце глумаца из Грачанице организовала је Фондација „Симонида”, уз подршку Косовскометохијског одбора Матице српске.

Током боравка у Новом Саду, деца глумци аматери из Грачанице посетили су Матицу српску, Саборну цркву Светог Ђорђа, манастир Јазак, Ризницу Митрополије Карловачке и др.

„У касним вечерњим часовима Матицу је обасјало сунце. Стигли су јој гости — деца, глумци аматери из Грачанице. Након разговора о Матици српској, у који су се деца неочекивано укључивала, уследила је свечаност у салону Матице српске. Та деца, осуђена на живот у гету, показала су своје маестралне вештине — певала, свирала клавир, рецитовала… Звуци Турског марша, али и поезија Добрице Ерића, чули су се до небеса. Хвала им за радост коју су као дар принели”, рекла је секретар Косовскометохијског одбора Матице српске др Александра Новаков.

Долазак чланова АП „Јанићије Поповић”, секције глуме Дома културе „Грачаница”, у Новом Саду, поред Фондације „Симонида”, и Косовскометохијског одбора Матице српске, помогли су: Општина Грачаница и Министарство културе Владе Републике Србије. Догађај је финансијски помогао Секретаријат за културу града Новог Сада.

На рођендан велике добротворке и доброчинитељке Матице српске Марије Трандафил, Матица српска је у четвртак, 25. децембра у 12 часова у Свечаној сали обележила Дан Добротвора. Традиција задужбинарства укорењена је од самог оснивања Матице српске 1826. године. Својим прилозима, добротвори подржавају просветитељску мисао Матице српске, а повезује их племенита идеја о стварању једне јединствене кошнице и став да је част служити најстаријој српској културној, научној и књижевној институцији.

Добротворима се обратио председник Матице српске проф. др Драган Станић и изрекао дубоку захвалност за помоћ и подршку Матици српској. Програм је обогатила др Јелена Веселинов, управница послова Матице српске, казивањем о Марији Трандафил и њеним задужбинама.

Овогодишњим Великом добротвору, добротворима, доброчинитељима, дародавцима и свим установама и институцијама који су на различите начине помогли делатност Матице српске повеље захвалности и пригодне поклоне уручили су проф. др Драган Станић, председник Матице српске и мср Ивона Кнежевић, помоћник управника послова.

Након уручења повеља добротворима уследило је свечано отварање изложбе слика под називом „Роберт Калмаревић – сликар душе“ коју је отворио проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

Програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

Овогодишњи списак добротвора Матице српске можете погледати овде.

У понедељак 22. 12.2025. у Свечаној сали Матице српске одржана је промоција књиге Миленка Кундачине: „Дабар – од старог вијека до 1941. године“. На самом почетку присутнима су се обратили Генерални секретар Матице српске др Милан Мицић и Божидар Миловић председник Удружења Срба Херцеговаца у Новом Саду.

После уводног обраћања, присутнима се обратио проф. др Славко Гордић који је надахнуто говорио о значају и важности књиге, где је говорећи о судбинама људи, истакао неколико индивидуалних биографија, али и описао бурне догађаје који су се кроз историју одигравали на простору Дабра. Затим је уследило излагање др Милана Мицића који је истакао да се кроз студију Миленка Кундачине, иако се ради о локалној средини, може осетити историја у тоталитету. За разлику од већине историчара који се баве површином историје попут, дипломатије, политике и ратова, Кундачина улази много дубље и посматра стваран живот људи. Да би се разумело једно време и да би се разумео (микро)простор неопходно је обратити пажњу и на индивидуалне судбине људи и њихов начин живота.

На крају се присутнима обратио и аутор књиге Миленко Кундачина који говорећи о простору кроз време, истакао да археолошки остаци говоре да су на простору Дабра били настањени становници још у палеолиту, неолиту и у бронзаном добу. Први писани помен Дабра као жупе срећемо у „Љетопису попа Дукљанина“ средином 12. века. У дубровачким изворима жупа Дабар, према истраживању др Радмила Пекића, први пут се помиње 15. септембра 1283. године Дабрани су учествовали у првим борбама против Турака. Тако су се крајем августа 1388. године борили у одреду Радича Санковића у боју код Билеће, где је погинуо Богдан Хатељевић, који је сахрањен у Милавићима. У периоду аустроугарске окупације подручје Дабра, Хргуда и Дабрице имало је: 1879. године 3.469 становника, 1885. – 4.213 становника, 1895. – 4.998 становника и 1910. – 6.228 становника. Становништво се бавило земљорадњом и сточарством. У Великом рату 1914–1918. године у српској и црногорској војсци са подручја Дабра, Хргуда и Дабрице учествовало је 177 добровољаца, од којих су 23 погинула. У периоду Краљевине СХС/Југославије, по попису 1921. године, на подручју Дабра, Хргуда и Дабрице живело је 6.344 становника. За заслуге за учешће у Великом рату земљу у Војводини су добила 144 добровољца, од којих су се 104 иселила. Остали су добили обвезнице. Земљу у Војводини су добила и 33 устаника из Херцеговачког устанка, чијих се 25 породица иселило. У периоду Краљевине СХС/Југославије на Косово се иселило 88 породица.

Програм се реализовао уз финансијску подршку Града Новог Сада

Догађај је снимљен и може се погледати у видео архиви.

У Сали за састанке Матице српске, о наведеној теми 15. 12. 2025. говорио је син академика др Срђан Ђурић, и сам историчар уметности. Он је са публиком поделио анегдоте из личног живота, сећања на заједнички рад са оцем и увид у научни пут Војислава Ј. Ђурића. Маркирао је највећа интересовања свог оца, објаснивши полазишта са којих су потекли његови „стваралачки кругови”; ту је пре свега био практичан рад на грађи која се чувала у Народном музеју, затим летња пракса у дубровачком Архиву са професором Јорјом Тадићем, надопуњена неуморним обиласцима широког терена око Дубровника, и најзад трајно интересовање за средњовековне сликаре и сликарске радионице „византијског Комонвелта”. Православне фреске и иконе, архитектуру и орнаментику које су се могле наћи на терену, пасионирано је бележио фото-апаратом „ролејфлекс” од кога се није одвајао. Др Срђан Ђурић говорио је о публикацијама које се сматрају најзначајнијим студијама Војислава Ј. Ђурића као што су Дубровачка сликарска школа, монографија Сопоћане, Византијске фреске у Југославији, све једнако незаобилазне за формирање наредне генерације врсних стручњака у области историје уметности. На дан предавања отворена је и изложба од 12 панела, под називом „Стваралачки кругови Војислава Ј. Ђурића (1925–1996), Слике и приче, изложба поводом 100 година рођења”, на којој су сјајно избалансирани визуелни и текстуални материјали. Отворена до 23. 12. 2025. ова изложба пружила је увид у то како су изгледали рад Војислава Ј. Ђурића на терену, његова истраживачка посета Светој Гори, јадранском приморју, његове скице, али и личне фотографије породичног дружења и дељења животног простора са Бориславом Михајловићем Михизом, током кога су се на њиховој адреси, у Симиној 9а, окупљали водећи интелектуалци и уметници тог доба – Дејан Медаковић, Мића Поповић, Војислав Кораћ, Петар Омчикус, Павле Ивић, Михајло Ђурић… Нема сумње да је овај програм био од првокласног значаја како за Одељење за ликовне уметности Матице српске, тако и за читаву нашу установу и заинтересовану јавност.

Објављен је децембарски број „Летописа Матице српске” (год. 201, књ. 516, св. 6) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози: Милоша Кордића, Каје Панчић Миленковић, Јелене Гавриловић, Милице Шпадијер, Симоне Дмитровић, те преводи прозе Христe Петреског и драме „Бог подземља” Александра Архипова. Рубрика „Есеји” доноси текстове Ненада Станојевића о Андрићу, Марије Цветићанин о Сими Матавуљу и Лази Лазаревићу, Федора Марјановића о Горану Петровићу и Павла Ботића о вери жене Хананејке из Светог Јеванђеља по Матеју. Тема рубрике „Сведочанства” је научни рад Слободана Грубачића кроз његов текст „Кафкина весела апокалипса”, док о његовом раду пишу: Новица Милић, Саша Радојчић и Владан Бајчета. Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Павле Зељић, Луна Градиншћак, Никола Миљковић, Виолета Митровић, Маријана Јелисавчић Карановић, Растко Лончар и Лазар Букумировић.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка

У четвртак, 11. децембра, са почетком у 18 часова, у просторијама Народне библиотеке „Бранислав Нушић“ у Новом Кнежевцу одржана су шредавања „Слике из историје Матице српске“, о појединим занимљивим аспектима историјата и деловања ове наше најстарије књижевне, културне и научне институције. Програм је организован у сарадњи са Културно–историјским друштвом Срба северног Баната „Ђорђе Сервијски“, на чијем челу је Радованом Њежић, који је на почетку поздравио присутне. Потом се обратио др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске, који је такође, упутио поздравну реч и говорио о Матичином значају кроз историју и данас. Мр Драган Тубић, стручни сарадник на пословима у Лексикографском одељењу Матице српске, говорио о њеном оснивању и раду. Др Јелена Веселинов, управник послова Матице српске, излагала је о Матичиним задужбинама и задужбинарима кроз приче о истакнутим добротоврима из Баната. Др Светлана Милашиновић, стручни сарадник на пословима у Одељењу за књижевност и језик, представила је књижевни живот око Матице српске у 19. веку, а др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења, говорила је о женама у Матици.

Овом приликом потписан је и протокол о сарадњи између Матице српске и општине Нови Кнежевац. Потписници су били др Милан Мицић и председник општине др Радован Уверић.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник
Библиотеке Матице српске и главни и одговорни уредник Летописа Матице српске г. Селимир Радуловић и директор Културног центра Војводине „Милош Црњански“ мр Ненад Шапоња гостовали су у Русији, у Нижњем Новгороду, као важном руском индустријском и културном центру, те граду с којим је Нови Сад у блиским, побратимским односима. На позив удружења „Родное пепелиɰе“ (Родно огњиште) из Нижњег Новгорода представници српске књижевности и културе су имали два наступа. У среду, 10. децембра 2025. године, с почетком у 14 часова, одржан је програм у Државној библиотеци „В. И. Лењин“, где је председник Станић говорио о Матици српској и њеној историји, управник Радуловић о Библиотеци и Летопису Матице српске, а Ненад Шапоња је казивао своје стихове. После ових излагања уследио је разговор инициран питањима постављеним из публике, а тај разговор је био веома жив, сведочећи о блискости српске и руске културе.

У четвртак, 11. децембра 2025. године, с почетком у 18 часова, у Академском позоришту у Нижњем Новгороду одржан је програм уручења новоустановљене књижевне награде „Ф. М. Достојевски“, чији први добитници су српски песник и есејиста Селимир Радуловић и руски прозни писац и есејиста Валериј Викторович Здобњаков из Нижњег Новгорода. Председник Станић је говорио о књижевном делу Селимира Радуловића, а потом се својом захвалном речју у славу великог Достојевског обратио и лауреат. Књижевну награду је уручио предсдник удружења „Родно огњиште“ романописац, приповедач и есејиста Владимир Аркадијевич Чугунов. Затим је обављен чин уручења награде Владимиру Здобњакову, а образложење је изнео председник Жирија Владимир Чугунов. После тога је своју захвалну реч казао и награђени руски писац, који је доскора био председник Новгорадске организације Савеза писаца Русије. На крају програма су студенти глуме одиграли једночинку Сусрет, засновану на драматизацији приповетке Валентина Распућина. Сви ови догађаји јасно сведоче о садржајности сарадње представника српске и руске културе, као и два града побратима.

У петак 12. Децембра 2025. године у просторијама Матице српске одржан је скуп под називом Status quaestionis и перспективе истраживања у италијанско-српским књижевним и културним везама. Реч је о првој конференцији одржаној у оквиру пројекта Италијанско-српске културне и књижевне везе, који се реализује при Одељењу за књижевност и језик. Руководилац пројекта је проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо (Унив. у Пескари, Италија), а у организацији скупа учествовали су и др Светлана Шеатовић и проф. др Нада Савковић.

На почетку скупа поздравну реч упутили су: проф. др И. Бјелаковић, проф. др П. Лазаревић ди Ђакомо, Еугениа Вендера, руководилац службе за иностране одборе Удружења Данте Алогијери из Рима, и проф. др Н. Савковић. У оквиру четири сесије изложено је 16 реферата учесника из Италије и Србије. Указано је на досадашња истраживања српско-италијанских културних и књижевних односа, на историјат преводилаштва, на значајна имена како културне прошлости тако и садашњости која су имала или и даље имају важну улогу у грађењу мостова између српске и италијанске културе, о српским букварима штампаним у Италији од 16. до 19. века, а указало се и на смерове будућих истраживања. Скуп је протекао у пријатној атмосфери, уз конструктивне разговоре и дискусије.